Kомпаративно проучавање прожимања у историји и књижевности балканских народа неретко открива неслућене видике. Када се при таквом истраживању додатно примени интертекстуални приступ, онда тематске целине постају разуђеније, а научни резултати далекосежнији. То се у нашем контексту првенствено односи на прожимања у српској и грчкој историји, књижевности и култури, с посебним освртом на усмено стваралаштво и његове мотивске подударности, чему се у овој књизи посвећује нарочита пажња.
Европски феномени у иначе непесничком XVIII веку, српско грађанско и грчко фанариотско песништво, имају загонетно порекло и уметничку инспирацију. Наиме, док је усмена песма одјекивала са гусала, грађански стихови сачувани су у рукописним песмарицама. Биле су то мале „антологије“ оригиналне и преведене, варошки веселе, љубавне и јуначке песме. Грађанско песништво несумњиво је колективно и сталешко. У томе је његова историјска снага, као значајна социолошка грађа и документ културе. У грађанским песмарицама нашли су се и преписи револуционарних стихова и песама, као што су „Поклич“ Риге од Фере и Доситејева песма будница „Востани Сербие“.