Велики посвећеници су имали необичну судбину. До првог издања ове књиге дошло је 1889. Она је тада била дочекана леденим муком штампе. Међутим, мало времена иза тога, умножила су се издања и из године у годину све их је више било. Многим читаоцима су идеје ове књиге деловале као изненађење. Оне су такође изазвале неповерење Универзитета и Цркве. Хладан дочек и противљење које су (код нас) показале ауторитативне и строге судије нису спречили европски успех књиге. Књига је то постигла својом снагом и наставила је скромно али сигурно свој пут кроз таму. Имао сам доказа о томе у порукама пуним симпатије које су ми стизале из свих крајева света. Било их је са свих пет континената.
Велики посвећеници су данас стигли до деведесет првог издања. Пошто су наставили свој узлазни ход и савладали све препреке традиционалних заблуда које су јој пречиле пут, ја могу да закључим да у њеној основној идеји постоји несумњива витална моћ. Та мисао је у једном луцидном и одлучном приближавању Науке и Религије чији је дуализам подривао основе наше цивилизације, а то је оно што најављује још теже катастрофе. То се измирење може остварити само кроз нову синтетичку контемплацију видљивог и невидљивог света, уз помоћ интелектуалне Интуиције и психичке Видовитости. Само сигурност бесмртне Љубави може бити солидна основа земаљског живота – само савез великих Религија, које ће се вратити свом заједничком извору, може да обезбеди братство међу народима и будућност човечанства.
Едуард Шире