За минулих седам деценија, узалуд сам (опет и опет) покушавао да докучим не зашто сам водио дневник – чинили су то и други (да не забораве оно што би иначе заборавили; да забележе своје мисли и осећања; да прочисте ум, успоставе перспективу, разлабаве лигаменте) – него зашто сам то радио у грчу, без одлагања, малтене фанатично. Као да је у питању био сaм живот. Што се исхода тиче, и сад је исто: одгонетке нема. Сем ако дневник нисам тако предано и особењачки водио да не бих полудео.
(Воја Чолановић)