„1941. Година која се враћа”
Објављујемо делове из књиге мемоара Славка Голдштајна, сведочанство о догађајима током Другог светског рата. Аутор је фактографски и литерарно покушао да одговори на питање шта се догодило 1941. године. Књига је у Хрватској добила три годишње награде за публицистику.

 
Славко Голдштајн је објавио више од 600 новинских, публицистичких и есејистичких радова, писао је сценарије за игране и документарне филмове. Аутор је књига „Округ Карловац 1941”, „Холокауст у Загребу”, „Приједлог 85”, а фељтон објављује одломак из његове најновије књиге, из другог издања, „1941. Година која се враћа”. Књига је у Хрватској добила три годишње награде за публицистику, „Киклоп” Сајма књига у Пули, Награду Јутарњег листа и Награду града Загреба. Уредио је и као аутор објавио бројна капитална дела хрватске и светске књижевности, историографије, лексикографије, опште културе и политике. У јануару 2007. године изабран је за председника Хрватско-израелског друштва пријатељства. Оснивач је и уредник Новог либера, од 1990. до данас.

_________________________________________

Кад је први дио књиге „1941. Година која се враћа” већ био написан, из Националне и свеучилишне књижнице изненада ме потресла вијест: водитељ Збирке рукописа и старих књига, Иван Косић, јавља да је архивист Драго Пажин, сређујући оставштину Винка Николића, пронашао двије странице писма које је мени из загребачког затвора 1941. написао мој отац. Шаљу ми слабо читљиву фотокопију: да, то је очево писмо, његов рукопис. У горњем десном углу јасно се види надневак „Загреб – затвор, 2. В. 1941”, а писмо је насловљено „Драги Славко!” До мене је путовало пуне шездесет четири године, а на мене дјелује као да ми отац пише из велебитске јаме која је његов гроб.

Наредног дана у трезору Националне и свеучилишне књижнице у руци држим велики лист пожутјелог папира, с обје стране исписан оловком, уредно лијепим рукописом мојега оца. Папир је осам пута помно пресавинут на једнаке мање површине, на начин који је уобичајен за писма што их узници из затвора и логора крадом шаљу својим обитељима. Танка затворска оловка с временом је изблиједјела, ријечи су мјестимично тешко читљиве, али уз помоћ повећала и скенера цијели се текст може прочитати. Види се да је писан без журбе и нервозе, јер рукопис је од првог до задњег ретка калиграфски правилан и уједначен. Уједначени су и размаци међу рецима: на првој страници 30 редака, на другој 31. На крају друге странице мисао није довршена – прекинута је усред реченице. Камо је нестао наставак писма? Отвара се низ неодговоривих питања. Како је писмо, намијењено мени, доспјело до Винка Николића, дужносника у промиџбеним службама усташког покрета и оружаним снагама НДХ до 1945. и уредника „Хрватске ревије” у емиграцији од 1951. до 1990. године? Што му је требало то писмо и зашто га је пола стољећа држао у својој архиви и вукао са собом по избјегличким стазама и богазама до Буенос Аиреса и Барцелоне и опет натраг у Загреб, а мени никад није ни споменуо да га посједује, иако смо се више пута видјели и о многочему разговарали?

Мој ми је отац писао:

„Загреб – затвор, 2. В. 1941.

Драги Славко!

Од Мути сам чуо да си прошле суботе плакао, јер сам ја у затвору. Та ме је вијест више растужила него обрадовала. Знадем да ниси плакао од стида, што Ти је отац у решту! Знаде наиме бити таквих времена, кад је већа част бити у затвору него изван њега. Можда си плакао, јер се Твом фати-у наноси неправда. Боље је подносити неправду, него чинити је. Или си можда плакао, јер жалиш мене у мојем садашњем положају. Истина да није лијепо ни угодно бити без слободе, али није мој положај такав да ме мораш сажаљевати. А када би и био много тежи него што заправо јесте, Твоје сузе не би била исправна реакција. Ти си већ у тринаестој години, а ја сам увијек желио да постанеш – јунак од мејдана. Када си био малих година, предочавао сам Ти то јунаштво у физичком смислу (бољи боксач од мене, јачи и од Краљевића Марка), али касније сам Ти настојао приказати другу врсту јунаштва. Коликогод ме веселе Твоји шпортски и школски успјеси, волио бих да будеш и у оном другом смислу, и то прије свега у том смислу – јунак. Није ту ријеч само о једној него о многим душевним осебинама. Ја Ти их ту нећу набрајати, јер се не бих нити сјетио сваке, али сам Ти мислим већ на сваку пригодомице показао.

Овакви јунаци и нејунаци најбоље се разоткрију у ћелији. О том ћу Ти – шаљивог и озбиљног – много моћи приповиједати, па ћеш ме боље разумјети, какав бих хтио да будеш. На примјер. Имадемо у соби међу осталима три Словенца; дебели су, румени и имућни. Добивају пуне кошаре хране. Запосјели су најбоље мјесто у ћелији – причну до прозора. Мораш знати да нас већина лежимо на поду (бетон), а несташица свјежег зрака је најтежа од свих оскудица које подносимо. (Да се Мути не расплаче: сада је много боље, јер нас је испод четрдесет, али нас је било до шездесет у соби.)

Ова тројица се не мичу дању ни ноћу од свог лежишта, не дијеле своју храну ни цигарете с никим, па нити са својим сиромашним земљацима, којима нитко не шаље јело…”

ФЕЉТОН У ПОЛИТИЦИ