Николај Велимировић
Из Википедије, слободне енциклопедије

Владика Николај (Велимировић)
 
Датум рођења: 4. јануар 1881.
Место рођења: Лелић (Кнежевина Србија)
Датум смрти: 18. март 1956.
Место смрти: Либертивил (САД)

Свети владика Николај Охридски и Жички (световно Никола Велимировић; село Лелић код Ваљева, Кнежевина Србија, 23. децембар 1880/4. јануар 1881 — Либертивил, САД, 18. март 1956) је новоканонизовани српски светитељ.

Био је епископ охридски и жички, истакнути теолог и филозоф.

Садржај 
1 Живот
1.1 Детињство и школовање
1.2 Учитељ
1.3 Студирање
1.4 Болест и монашење
1.5 Суплент Богословије
1.6 Беседник
1.7 Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској
1.8 Епископ жички и охридски
1.9 Духовна делатност
1.10 Заробљеништво за време Другог светског рата
1.11 Америка
1.12 Пренос моштију у Србију
1.13 Канонизација
2 Контроверзе
3 Књижевна дела
3.1 Постхумно објављена
4 Референце
5 Спољашње везе
 

Живот
Детињство и школовање
Порекло Владике Николаја
Николај је рођен 23. децембра 1880, по јулијанском, тј. 4. јанаура 1881. по грегоријанском календару. Родио се у селу Лелићу, недалеко од Ваљева, на падинама планине Повлена. Његови родитељи, Драгомир и Катарина, били су прости земљорадници и побожни хришћани, нарочито мајка. На крштењу је добио име Никола. О пореклу породице Велимировић постоје два становишта. Једно је да су они пореклом из Загарача из Катунске нахије, а друго је да су они пореклом из Бањана, старохерцеговачког племена.

Своје образовање Никола је отпочео у манастиру Ћелијама, где га је отац одвео да се описмени макар толико „да зна читати позиве од власти и на њих одговарати“, па да га онда задржи на селу као хранитеља и „школованог“ човека. Од првих дана показивао је своју изузетну ревност у учењу. Његову даровитост запазио је и његов учитељ Михајло Ступаревић и препоручио му наставак школовања у ваљевској гимназији, где се Никола показао као добар ђак, иако је, да би се школовао, служио у варошким кућама, као и већина ђака у то време.

По завршетку шестог разреда гимназије, Никола је конкурисао у Војну академију, али га је лекарска комисија одбила, јер је био „ситан“ и није имао довољан обим груди. Одмах по одбијању ове комисије, Никола подноси документа за београдску Богословију, где је био примљен, иако опет не без тешкоћа, наводно због слабог слуха за певање.

Као ученик Богословије био је успешан. Његово истицање у наукама било је резултат систематског рада. У своме школском учењу није се држао само скрипти и уџбеника, него је читао и многа друга дела од опште-образовног значаја. До своје 24. године већ је био прочитао дела Његоша, Шекспира, Гетеа, Волтера, Виктора Игоа, Ничеа, Маркса, Пушкина, Толстоја, Достојевског и других. Посебно је у богословији био запажен својим мислима о Његошу, кога је као песника и мислиоца волео и још у ваљевској гимназији добро простудирао.

Учитељ
За време школовања у Београду Никола је због становања у мемљивом стану и слабе исхране добио туберкулозу од које је годинама патио. По свршетку богословије је краће време био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева, где је изблиза упознао живот и душевно расположење српског сељака и где се спријатељио са свештеником Савом Поповићем, избеглим из Црне Горе, са којим је ишао по народу и помагао му у парохијским пословима. Летње распусте Никола је, по савету лекара, проводио на мору, тако да је тада упознао и са љубављу описао живот Бокеља, Црногораца и Далматинаца. Већ у богословији помагао је проти Алекси Илићу у уређивању листа „Хришћански весник“, у коме је и неколико година објављивао своје прве дописе и радове.

Студирање
После тога, Никола је био изабран од стране Цркве да са другим питомцима, државним стипендистима, пође на даље школовање у Русију или Европу. Изабрао је тада рађе студирање у Европи, на старокатоличком факултету у Берну, а затим је прошао студирајући и Немачку, Енглеску и Швајцарску, а нешто касније и Русију.

Своје студије у Берну Николај је, у својој 28. години, окончао докторатом из теологије, одбранивши дисертацију под насловом „Вера у Васкрсење Христово као основна догма Апостолске Цркве“.Следећу 1909. годину Никола је провео у Оксфорду, где је припремао докторат из философије и затим га у Женеви, на француском, и одбранио („философија Берклија“).

Болест и монашење
Вративши се из Европе Николај се, у јесен 1909, разболео од дизентерије и у болници лежао око 6 недеља. Он се ускоро и монаши у манастиру Раковици и постаје јеромонах Николај (20. XII 1909).

По повратку са студија требало је, по тадашњем закону, нострификовати своје дипломе, али како није имао пуну свршену гимназију, морао је полагати седми и осми разред и велику матуру, да би тек онда могао предавати у Богословији. Ипак, пре но што је постао суплент у Богословији, упућен је од митрополита Србије Димитрија у Русију, где је провео годину дана, највише путујући по широкој Русији и упознајући њен црквени живот, душу руског човека и његове светиње. За то време написао је и своје прво веће дело – студију „Религија Његошева“.

Суплент Богословије
Као суплент Богословије Св. Саве у Београду Николај је предавао философију, логику, психологију, историју и стране језике. Но он није могао остати у оквирима Богословије. Он зато почиње да пише, говори и објављује. Почиње са беседама по београдским и другим црквама широм Србије, па онда држи и предавања на Коларчевом универзитету н другим местима. Говорио је углавном на теме из живота. Истовремено, Николај објављује у црквеним и књижевним часописима своје чланке, беседе и студије: о Његошу, о Ничеу и Достојевском и на друге философско-теолошке теме.

Беседник
Године 1912. позван је у Сарајево на прославу листа „Просвета“, где се упознао са највиђенијим представницима тамошњих Срба: Ћоровићем, Дучићем, Шантићем, Грђићем, Љубибратићем и другима. Познате су тадашње његове речи да су „својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали Србију Босни“, што је у ери аустријске анексије било изазовно, па је при повратку у Београд скинут са воза у Земуну и задржан неколико дана. Исте аустријске власти нису му дозволиле да следеће године отпутује у Загреб и говори на тамошњој прослави Његоша, но његова је беседа ипак у Загреб доспела и била прочитана.

Народни рад Николајев наставља се још више када је ускоро Србија ступила на пут ратова за ослобођење и уједињење Српског и осталих Југословенских народа. У судбоносним данима ратова, од 1912. до 1918. године, Николај активно учествује.

Николај је живо и активно учествовао и у тадашњем црквеном животу, мада је имао критичких примедби на рад и понашање извесних црквених људи. Његова је, међутим, критика била позитивна (он се убрзо разишао са протом Алексом из „Хришћанског весника“ због негативних погледа овога на стање у Српској Цркви) и таква је остала до краја живота.

Мисија за време Првог светског рата у Америци и Енглеској
Априла месеца 1915. године Српска влада је упутила Николаја из Ниша у Америку и Енглеску (где је остао до априла 1919) у циљу рада на националној српској и југословенској ствари. Он је по Америци, и затим Енглеској, држао бројна предавања: у црквама, универзитетима, хотелима и по другим установама, борећи се на тај начин за спас и уједињење Срба и Јужнословенских народа. Већ августа 1915. године он је на великом збору у Чикагу објединио и придобио за југословенску ствар (програм

Југословенског одбора) велики број народа и свештенства, и то не само православног, него и римокатоличког, унијатског и протестантског, који су тада јавно изразили жељу за ослобођењем и уједињењем са Србијом. Велики број добровољаца из Америке отишао је тада на Солунски фронт, тако да заиста није неосновано оно изнето мишљење (од енглеског Начелника армије) да је „отац Николај био трећа армија“ за српску и југословенску ствар, јер је његов допринос тада заиста био велики. Николај је у ово време износио и идеју о уједињењу свих Хришћанских цркава. И од тада се он посебно спријатељио са Англиканском и Епископалном црквом. Такође је у то време помагао и групу наших студената у Оксфорду, где је једно време и предавао.

Епископ жички и охридски
По завршетку рата, док је још био у Енглеској, изабран је (12/25. марта 1919) за епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тих година слан је у многе црквене и народне мисије: у Атину и Цариград, у Свету гору, у Енглеску и Америку. Николај је учествовао и на конференцијама за мир, на екуменским црквеним сусретима и скуповима, на конференцијама Хришћанске заједнице младих у свету, на Свеправославним консултацијама.

Но нарочито треба истаћи Николајев пастирски и духовни рад у Охриду и Битољу, а затим и у Жичи где ће бити враћен 1934. године, по жељи Архијерејског сабора и народа. Тек као епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота, не занемарујући при том ни свој богословско-књижевни рад. Он је такође много допринео и уједињењу наших помесних црквених јединица на територији новостворене државе (од које често није имао ни разумевања ни нарочите подршке).

Посебно је на Владику Николаја деловао древни Охрид. На Николаја је већ била извршила добар утицај православна Русија. Сада је тај утицај наставио и употпунио Охрид и Света гора, коју је Владика сваког лета редовно посећивао. Света гора и дела Светих Отаца, која је у ово време Николај нарочито много читао и проучавао, извршили су на њега трајни утицај.

Духовна делатност
Из овог периода потичу многа важна дела Владике Николаја. Овде треба макар споменути и она друга не мање значајна општенародна дела као што су његов рад са народом и посебно са богомољцима,

Николај је из Охрида и Жиче развио и многострану међуцрквену делатност. Тако је учествовао 1930. године на Предсаборној конференцији Православних Цркава у манастиру Ватопеду. Затим је радио на обнови општежитељног начина живота у манастиру Хиландару. Бивао је често на међународним сусретима младих хришћана у свету и на више екуменских сусрета и конференција у свету. Такође је настојао да одржава добре односе са Бугарима и Грцима, као и добре међуверске односе у предратној Југославији.

Николај је био умешан и у познату „Конкордатску борбу“. Остао је између осталога познат Николајев телеграм и Отворено писмо „Господину др Антону Корошецу, Министру унутрашњих послова“ (август 1937) у којем се жали на „пандурски курјачки напад 19. јула на мирну православну литију пред Саборном црквом у Београду“ и на гоњење и хапшење многих недужних православних свештеника и верника широм Југославије.

Николај је, уз Патријарха Гаврила, имао свој удео и у обарању антинародног пакта владе Цветковић-Мачек, због чега је од народа био поздрављен, а од окупатора Немаца посебно омражен.

Заробљеништво за време Другог светског рата
Капитулација старе Југославије затекла је Николаја у манастиру Жичи. Од првих дана окупације Владика је, као и манастир Жича, делио судбину свога народа.

Николај је ухапшен 1941. године и одмах затворен у манастир Љубостињу, а затим је пребачен у затвор у манастир Војловицу код Панчева и заточен тамо заједно са Патријархом Српским Гаврилом Дожићем, строго контролисани оружаном немачком стражом. (Сачуван је из тих дана, у једној свесци, Николајев „Молбени канон и Молитва“ Пресветој Богородици Војловачкој, као и касније написане, у Бечу јануара 1945. већ познате „Три молитве у сенци немачких бајонета“, забележене на корицама Јеванђеља у Српској цркви у Бечу).

Дана 14. септембра 1944. године Немци су Владику Николаја и Патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау. Тамо су они затворени у посебном делу за високе официре и свештенство (Ehrenbunker), третирани боље од осталих и имали статус посебних заточеника (Ehrenhäftling). У Дахауу остају три месеца, до децембра 1944. године када их Немци ослобађају. Путују заједно са Миланом Недићем и немачким генералом Херманом Нојбахером у Словенију. Патријарх се одатле враћа у земљу, док Николај одлази прво у Аустрију, па потом у Америку.

Америка
Николај је дошао у Америку током 1946. године, где је од тада чешће побољевао.

Ипак, и у Америци је Николај наставио свој црквени рад, па је путовао по Америци и Канади. Николај је и у Америци наставио своју списатељску и богословску делатност, како на српском тако и на енглеском језику. Из овога времена потичу његова дела „Касијана“, „Земља Недођија“, „Жетве Господње“, „Диван“ и његово последње, недовршено дело „Једини Човекољубац“. Из Америке је стизао да колико може помогне и нашим манастирима и појединцима у старом крају, шаљући скромне пакете и прилоге, нарочито у црквеним стварима и потребама.

Владика Николај је у Америци и повремено предавао: у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. У овој последњој га је и смрт затекла. Из манастира Св. Тихона пренет је затим у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956., уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.

Пренос моштију у Србију
Много година после смрти његови посмртни остаци су пренети из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Сахрањен је у малој цркви у Лелићу, која је његова задужбина.

Канонизација
На пролећном заседању Светог архијерејског сабора Српске праволсавне цркве у мају 2003. проглашен је за светитеља. Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару, у Београду, 24. маја 2003. Већ следеће године, епископ шабачко-ваљевски Лаврентије је своју задужбину, манастир Соко близу Љубовије и Крупња, посветио св. Николају. Манастир Соко је освештан 8. маја 2004. године. У овом манастиру постоји и музеј посвећен св. Николају, његова велика биста у дворишту манастира и још једна велика зграда која се зове „Дом св. владике Николаја“ и у којој преко лета бораве учесници „Мобе“.

Контроверзе
Велимировића неки данас сматрају контроверзном личношћу.

У књизи „Кроз тамнички прозор“, написаном током заробљеништва у Дахау, за рат оптужују се нехришћанске идеологије Европе, попут: демократије, комунизма, социјализма, атеизма и верске толеранције. У основи ових појава Велимировић види јеврејско деловање:

 „То Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и каптализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.“
({{{2}}})
Николај је овај рад написао у заробљеништву и он је објављен у Линцу, у Аустрији, 1985. године.

Присутно је уверење да је Велимировић активно помагао Јевреје у време рата, мада је само једна таква епизода забележена. Ела Трифуновић рођена Нојхаус (Neuhaus) је 2001. године писала Српској православној цркви тврдећи да је њу и њену породицу 18 месеци Велимировић скривао од Немаца у манастиру Љубостињи.

Адолф Хитлер је 1934. године одликовао Велимировића због његових напора на обнављању немачког војног гробља у Битољу.

Године 1935. Николај Велимировић је одржао предавање у Београду под насловом „Национализам Светог Саве“. У том излагању изнео је тврдњу да су покушаји Адолфа Хитлера o немачкој националној цркви сличне идејама Светог Саве о народној вери и цркви:

 „Ипак се мора одати признање садашњем немачком Вођи, који је као прост занатлија и човек из народа увидео да је национализам без вере једна аномалија, један хладан и несигуран механизам. И ево у 20-ом веку он је дошао на идеју Светога Саве, и као лаик подузео је у своме народу онај најважнији посао, који приличи једино светитељу, генију и хероју.“
({{{2}}})

Књижевна дела
Николај Велимировић објавио је велики број књижевних дела духовне садржине. У периоду после Другог светског рата његова дела су била забрањена за штампање у Југославији. Тек касних осамдесетих година она почињу овде поново да се штампају, пре тога су углавном штампана у дијаспори заслугом епископа Лаврентија, а затим овамо преношена.

Његова дела су:
Успомене из Боке, 1904.
Француско-словенска борба у Боки которској 1806-1814 (?) (нем. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910.
Религија Његошева, 1911.
Изнад греха и смрти, 1914.
Место Србије у светској историји (енг. Serbias place in human history), 1915.
Србија у светлости и мраку (енг. Serbia in light and darkness), 1916.
Патерик Манастира светог Наума, 1925.
Охридски пролог, 1928.
Рат и Библија, 1932.
Емануил: тајне неба и земље: чудесни доживљаји из оба света, 1937. [7]
Три молитве у сенци немачких бајонета, 1945.
Победиоци смрти: православна читања за сваки дан године, 1949.
Земља Недођија: једна модерна бајка, 1950.
Песме молитвене, 1952.
Касијана; наука о хришћанском појимању љубави, 1952.
Диван: наука о чудесима, 1953.
Жетве Господње: од почетка до нашег времена и до краја, 1953.

Постхумно објављена
Једини Човекољубац: живот Господа Исуса Христа, 1958.
Први божји закон и рајска пирамида, 1959.
О херојима нашег времена: беседа говорена једног необичног мутног и малодушног дана 1914., 1976.
Омилије на недељна и празнична јеванђеља епископа охридског Николаја, 1976.
Мисионарска писма, 1977.
Српски народ као Теодул, 1984. [8]
Пустињак Охридски, 1986.
Рад на ослобађању отаџбине, 1986.
Косово и Видовдан, 1988.
Молитве на језеру, 1988. [9]
Речи о свечовеку, 1988.
Вера светих: катихизис Источне православне цркве, 1988. [10]
Небеска литургија, 1991.
Три авети европске цивилизације, 1991.
О Богу и о људима, 1993.
Национализам светог Саве, 1994.
Дивно чудо: приче и поуке, 1995.
Душа Србије, 1995.
Говори српском народу кроз тамнички прозор, 1995.
Индијска писма; 
Изнад Истока и Запада , 1995.
Нове беседе под Гором, 1995.
Сан о словенској религији, 1996.
Књига о Исусу Христу, 1997.
Устанак робова, 1997.
Духовна лира: празничне песме, 1998.
 Оче наш као основа друштвеног живота, 1998.
Символи и сигнали, 1998.
Царев завет, 1999.
Љубостињски стослов, 1999.
Живот светог Саве, 1999.
Цветник, 2001.
Наука о закону, 2003.
О Европи; Духовни препород Европе, 2003.
Агонија цркве
Некролози
Трагедија Србије
О Светом Сави
Религиозни дух Словена
Словенски револуционарни католицизам
Европска цивилизација угрожена због болести душе
Вера и нација
Нови идеал у васпитању
Божије заповести
Средњи систем
Србија је мала Америка
О Православљу
Мали мисионар
Рођење Христово
Васкрсење Христово