Налазите се | Аутори - Воја Чолановић
Воја Чолановић
понедељак, 19. мар 2012, Извор: РТС
 
"Борисав Станковић" за Воју Чолановића
 
Жири за доделу награде "Борисав Станковић" одлучио је да награда за 2011. припадне књижевнику Воји Чолановићу за роман "Ода мањем злу".
 
Књижевник Воја Чолановић добитник је награде "Борисав Станковић" за 2011. годину за роман "Ода мањем злу", а то признање биће му додељено на манифестацији Борина недеља 29. марта у Врању, саопштио је жири.
 
 
Председник жирија Александар Јовановић рекао је на конференцији за новинаре у Београду да је Чолановићев роман прожет снажним еротским доживљајима и низом драматичних ситуација из савременог живота препуног политичких интрига и социјалне неизвесности.
 
"Тематска основа романа 'Ода мањем злу' утемељена је на љубавном заплету, а радња се одвија у Београду и Салцбургу у свега неколико дана заједничког живота двоје јунака, Финкиње и Србина', рекао је Јовановић.
 
Јовановић је оценио да је Чолановићево "романескно казивање нарочито успешно усредсређено на све што се у љубавном животу двоје актера дешава у току једног летњег дана у Београду".
 
Награђени аутор није желео да говори о свом роману, јер како је објаснио, не би ни изблиза достигао квалитет као у делу које је написао, а прича о технологији и стратегији писања није занимљива, ни важна.
 
"Ако мало боље размислимо, мораћемо да се сложимо и с Хемингвејем који је казао да врло често награде добијају они који су већ етаблирани, а то би помало личило на добацивање појаса за спасавање бродоломнику који је већ испливао на обалу", рекао је Чолановић.
 
Чолановић је рекао и да га изнад свега задовољава помисао да се његово име директно везује за име Боре Станковића, кога је Јован Скерлић прогласио за, можда, највећи таленат у српској књижевности.
 
"Иза свега што је Бора Станковић написао стоји врхунска поезија, ма како нам то чудно деловало ако површно посматрамо ту литературу", рекао је Чолановић.
 
Награду "Борисав Станковић" додељује Књижевна заједница "Борисав Станковић", а награђени роман "Ода Мањем злу" објавила је београдска издавачка кућа Моно и Мањана.
 
Манифестација "Борина недеља" биће отворена у Врању 23. марта беседом писца Владана Матијевића, прошлогодишњег добитника награде "Борисав Станковић", а до 29. марта планирани су различити књижевни програми.

__________________________________________________________________


Воја Чолановић: Душа је увек загонетка
Драган БОГУТОВИЋ | 17. децембар 2011.  |  Вечерње Новости
 
Чолановић за "Новости" говори о свом новом роману “Ода мањем злу”, љубави и еротици, шетњама са Андрићем. Смех нам је увек добродошао, поготову кад разлучујемо истину од лажи
 
ДА се и у позним годинама може писати у пуној стваралачкој, интелектуалној и духовној форми, показао је у свом најновијем роману “Ода мањем злу” Воја Чолановић, који је ушао у деведесету. С пуно разлога проф. др Александар Јерков овако је препоручио овај роман, у издању куће “Моно и Мањана”: “Ко воли отмени дух и жели да све време док чита сачува осмех на лицу, нашао је књигу за себе”.
 
Прича се догађа само у једном дану у Београду, почетком овог века, када изненада, без најаве, 51-годишњем молекуларном биологу Јанку Ђапи у посету долази скоро две деценије млађа Финкиња Мина Ахо с којом је својевремено провео неколико романтичних и еротских дана у Салцбургу. У међувремену, њихови бракови су се распали, а поновни сусрет љубавника пружа прилику за обнову страсне везе, али и за разговоре и размишљања на веома различите теме...
 
 
* Окосница вашег романа је љубавна прича. Како бисте сада, као читалац, дефинисали односе Јанка и Мине?
 
- Јесте да сам, пишући, одувек настојао да се (читањем наглас и разним другим смицалицама) што више удаљим од оног што на папиру сричем. Истина је и чињеница да своје књиге не читам. Не само што се јежим при помисли да ћу при том налетети на праве мине од штампарских грешака. С друге стране, не хотећи да у роману дејствујем као тзв. свезнајући писац, определио сам се за поинт оф виењ према којем и читалац и ја знамо само оно што је у Јанковој глави и у његовом срцу, док је и за њега, па и за нас, потпуна непознаница шта мисли и осећа Мина Ахо. Ваше питање посредно додирује и тему једног разговора који сам имао у Београду са Солом Белоуом пре него што ће добити Нобелову награду. Највеће и најстрашније пишчево ограничење, рекао ми је том приликом, састоји се у томе што никад неће сазнати шта се дешава у души другог човека. Па ни у његовој сопственој, осмелио сам се да додам, са чим се мој сабеседник сложио.
 
* Веома је занимљив и ваш приступ еротици, коју сагледавате с разних страна, од жестоких страсти до прозаичних и бизарних ситуација.
 
- У поплави васколике порнографије, штампане а и електронске, једва да се овда-онда, израњајући, усправи и понека препознатљиво еротска повест. Којој, треба ли рећи, судбина није претерано наклоњена. Поред осталог, и стога што скоро ниједна фацета дијаманта истинске љубави до данас у литератури није остала неосветљена. Па, и неистрошена. Зар сам се, скептичан, једном запитао дочаравам ли како треба тај Јанков поновни сусрет с некадашњом салцбуршком љубавницом? Сусрет у који бих и сам морао да поверујем. Да, да. Преко очекивања ме је намучио његов видео, јер му је од призора до призора претила натурљива стереотипија. Мада сам, из поетичких разлога, од порнографије (за текуће потребе) позајмио њену неувијеност, уображавам да сам се, мање-више у свему осталом, придржавао захтева добре старе еротике, од које се очекује да је интимна, лична, узбудљива, лепа и емотивна, а и уметнички исказана.
 
* Све о чему пишете у роману проткано је хумором, иронијом, понекад и гротеском. Као да сугеришете да живот не треба схватити превише драматично, да би требало живети опуштеније?
 
- Ради се, по свој прилици, о нечему што није моја заслуга; већ пројекција устроја с каквим се долази на свет. У осмој години описао сам како је наша породица прославила Светог Николу, и тај исцрпни приказ, изгубљен у бомбардовању Београда, слатко је засмејао и укућане и пријатеље мојих родитеља. Обрни-окрени, био је то “књижевни” деби Воје Чолановића. Одувек сам се дивио људима кадрим да изговореним или написаним испровоцирају гушење од смеха. Мој дар није располагао таквим изгледима, још мање дометима. Највише што ми је полазило за руком било је да насмешим. Знамо да је у људској природи да се потисне оно што је мучно, тешко и депримирајуће. Ако “хумор, иронија, понекад и гротеска” мог приповедања ма и малчице доприносе тој сврси, добро јесте. Смех нам је насушан, увек добродошао, поготову кад разлучујемо истину од лажи. А он нас упозорава и на давно искушану чињеницу да је озбиљност одвајкада пријатељица лицемерја. Било би, разуме се, прелепо кад би нам боре, како то рече Марк Твен, чувале само осмехе.
 
* Једном приликом сте рекли да док пишете не мислите на читаоце?
 
- Мора да ми се то веома давно омакло. Чим човек седне да пише, и у томе истрајава, он самим тим и рачуна и ставља до знања да ће се урађено опредметити као књига а да ће ова (пре или после, а можда и никад) стићи у руке читалаца. Али, свест о томе је једно, док је сасвим друга ствар питање ко је и шта је наш читалац (какво му је порекло, какво образовање, какви су му морал, вера, језик и идеали, а какве навике и предрасуде). Сећам се да сам некад упорно покушавао да замислим свог просечног читаоца, и да ми то није полазило за руком. Услед чега се, на крају, ваљало помирити с идејом да је тај несрећник у много чему сличан мени. Њему сам, отуд, скоро увек наглас читао оно што пишем, и са будном пажњом ишчекивао шта ће рећи. Срећом, гомилају се изгледи да ће респективне недоумице убрзо нестати. Јер се књига све ређе отвара, а искључиво од њене дебљине зависи да ли ћемо је, положену, загурати сантиметар-два под задњу ивицу лаптопа, вентилације ради, јер се ЛП одоздо загрева.
 
* Све време сте се клонили онога што се некад називало друштвеним ангажманом. Из кога разлога?
 
- Ако се под друштвеним ангажманом подразумева политика, онда је факат да сам га се (доследно) клонио. Што не значи да се, за свог радног века, па и након тога, нисам прихватао друштвених обавеза. Чак и да сам желео да се бавим политиком, питање је да ли би, поред свега што сам радио, још и за њу остајало времена. Писцима који су се у њој обрели немам шта да замерим. Они носе свој крст. Што се мене тиче, од самог почетка сам, некад мање некад више, подозревао да би “ангажман” такве врсте (тешко замислив без даноноћног упошљавања и трошења емоција и нерава, да ли и маште) могао озбиљно наудити мом перу. Политика ме, иначе, живо занима, и ја је, “у границама разума”, пратим, нимало имун на оно што свих ових деценија сналази и ојађује наш народ.
 
* Као млад писац имали сте прилике да упознате Иву Андрића и са њим често шетате парком. Какве утиске носите?
 
- Иву Андрића сам упознао преко Ериха Коша и с њим не једном разговарао, махом на неком од књижевних скупова. Из Француске 7, често смо с овим великаном наше литературе и групицом млађих писаца одлазили на кафу у “Мажестик”. Сећам се да је, кад смо једном тамо поседали, начинио алузију на натписе са спољне и унутрашње стране кафанских врата. Оно ВУЦИ, рекао је, била је крилатица моје генерације, ово ГУРАЈ - ваше. Било је и шетњи парком, али, нажалост, тек када је Андрић оболео. Те 1974. одлучио је да измени итинерер. Заобилазећи Пионирски парк, који му се ширио испред прозора, почео је да долази на Таш, где смо се случајно срели и уобичајили да заједно шетамо. Као и увек отмен, суздржан и фин, био је, рекао бих, сада још мање говорљив но обично, и деловао је за тих шетњи замишљено, гдекад и одсутно. У последњој од наших шетњи, водио сам за руку и ћеркицу Лару (не дуго после тога како је проходала). Биће да јој је кумовао Пастернак, осмехнуо се Иво Андрић, и застали смо да је помилује по глави. Њој кумовао, а мени направио фрку, рекао сам. Јер је матичар једва пристао на то име; наваљивао је да га променимо у Лариса.
 
ОПУС И НАГРАДЕ
 
За роман “Друга половина неба” (1963) Чолановић је добио међународну награду “Бенито Хуарез”, за роман “Зебња на расклапање” - Нинову награду, а за књигу приповедака “Осмех из црне кутије” (1993) - Андрићеву награду. Аутор је романа “Пустоловина по мери”, “Телохранитељ”, “Џепна коб”, “Лавовски део ничега”.
 
Радни век овај доајен наше прозе провео је као новинар, био је први уредник Научног програма ТВ Београд, аутор бројних награђиваних емисија, неко време радио и као драматург у Београдском драмском позоришту, преводио је водеће англо-америчке писце као и нека капитална дела као што је “Историја религије Истока и Запада” Тревора Линга.

________________________________________________________________
 
 
Досадашњи добитници НИН-ове награде:

1954. Добрица Ћосић - "Корени"
1955. Мирко Божић - "Неисплакани"
1956. Оскар Давичо - "Бетон и свици"
1957. Александар Вучо - "Мртве јавке"
1958. Бранко Ћопић - "Не тугуј, бронзана стражо"
1959. Награда није додељена
1960. Радомир Константиновић - "Излазак"
1961. Добрица Ћосић - "Деобе" (2. пут)
1962. Мирослав Крлежа - "Заставе"
1963. Оскар Давичо - "Глади" (2. пут)
1964. Оскар Давичо - "Тајне" (3. пут)
1965. Ранко Маринковић - "Киклоп"
1966. Меша Селимовић - "Дервиш и смрт"
1967. Ерих Кош - "Мрежа"
1968. Слободан Новак - "Мириси, злато, тамјан"
1969. Бора Ћосић - "Улога моје породице у светској револуцији"
1970. Борислав Пекић - "Ходочашће Арсенија Његована"
1971. Милош Црњански - "Роман о Лондону"
1972. Данило Киш - "Пешчаник"
1973. Михаило Лалић - "Ратна срећа"
1974. Јуре Франичевић Плочар - "Вир"
1975. Миодраг Булатовић - "Људи са четири прста"
1976. Александар Тишма - "Употреба човека"
1977. Петко Војнић Пурчар - "Дом све даљи"
1978. Мирко Ковач - "Врата од утробе"
1979. Павле Угринов - "Задат живот"
1980. Слободан Селенић - "Пријатељи"
1981. Павао Павличић - "Вечерњи акт"
1982. Антоније Исаковић - "Трен 2"
1983. Драгослав Михаиловић - "Чизмаши"
1984. Милорад Павић - "Хазарски речник"
1985. Живојин Павловић - "Зид смрти"
1986. Видосав Стевановић - "Тестамент"
1987. Воја Чолановић - "Зебња на расклапање"
1988. Дубравка Угрешић - "Форсирање романа реке"
1989. Војислав Лубарда - "Вазнесење"
1990. Мирослав Јосић Вишњић - "Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба"
1991. Милисав Савић - "Хлеб и страх"
1992. Живојин Павловић - "Лапот" (2. пут)
1993. Радослав Петковић - "Судбина и коментари"
1994. Владимир Арсенијевић - "У потпалубљу"
1995. Светлана Велмар Јанковић - "Бездно"
1996. Давид Албахари - "Мамац"
1997. Милован Данојлић - "Ослободиоци и издајници"
1998. Данило Николић - "Фајронт у Гргетегу"
1999. Максимилијан Еренрајх Остојић -"Карактеристика"
2000. Горан Петровић - Ситничарница 'Код срећне руке'
2001. Зоран Ћирић - "Хобо"
2002. Младен Марков - "Укоп оца"
2003. Владан Матијевић - "Писац из далека"
2004. Владимир Тасић - "Киша и хартија"
2005. Миро Вуксановић - "Семољ земља"
2006. Светислав Басара - „Успон и пад Паркинсонове болести“[1]
2007. Драган Великић - „Руски прозор“
2008. Владимир Пиштало - „Тесла, портрет међу маскама“[2]
2009. Гроздана Олујић - „Гласови у ветру“[3]
2010. Гордана Ћирјанић - „Оно што одувек желиш“[4]
2011. Слободан Тишма - "Бернардијева соба"
ШАПАТ ИСПОД ОБЕШЕНИХ
ШАПАТ ИСПОД ОБЕШЕНИХ
За минулих седам деценија, узалуд сам (опет и опет) покушавао да докучим не зашто сам водио дневник – чинили су то и други (да не забораве оно што би иначе заборавили; да забележе своје мисли и осећања; да прочисте ум, успоставе перспективу, разлабаве лигаменте) – него зашто сам то радио у грчу, без одлагања, малтене фанатично.'
прво издање, 2019, 17 x 20 цм, 188 стр., броширан повез, ћирилица, ISBN 978-86-519-2404-3
Пуна цена:
1.320,00 ДИН

Цена на сајту:
1.122,00 ДИН + (трошкови доставе)
Цена за чланове клуба са попустом:
990,00 ДИН
+ (трошкови доставе)
ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ
Поглед у књигу
ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ
Водич кроз поетички и интимни свет Воје Чолановића : једна аутобиографија : једна биографија : један потпис : пет изабраних прича : десет (не)снимљених фотографија : острва искустава : до ђавола с озбиљношћу : о лепоти руком писаног : пет најружнијих и пет најлепших речи : више од четрдесет фотографија : књига лепоте речи у свету брбљиваца, књига префињеног хумора у свету простаклука, књига сете у свету разметљиваца ... '
прво издање, 2012
13 х 21 цм
232 стр.
броширан повез
ћирилица
ISBN: 978-86-519-1480-8
Пуна цена:
880,00 ДИН

Цена на сајту:
220,00 ДИН + (трошкови доставе)
Акцијска цена:
220,00 ДИН
+ (трошкови доставе)
ОБАВЕШТЕЊЕ О ПРОДАЈИ КЊИГА НА САЈТУ И АКТУЕЛНИМ АКЦИЈАМА
Цена за чланове клуба са попустом:
220,00 ДИН
+ (трошкови доставе)