Налазите се | Аутори - Бранислав Ђ. Нушић
Бранислав Ђ. Нушић

Бранислав Нушић
Из Википедије, слободне енциклопедије

Датум рођења: 20. октобар 1864.
Место рођења: Београд (Кнежевина Србија, Османско царство)
Датум смрти: 19. јануар 1938.
Место смрти: Београд (Краљевина Југославија)

Бранислав Нушић (Београд, 8/20. октобар 1864 – Београд, 19. јануар 1938) је био српски комедиограф, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији, и истакнути фотограф аматер. Такође је радио као новинар и дипломата.

Биографија
Нушић је рођен у Београду, у улици Краља Петра првог, у кући на чијем је месту данас Народна банка Србије, као Алкибијад Нуша (цин. Alchiviadi al Nuşa) у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Његов отац је био угледни трговац житом, али је убрзо после Нушићевог рођења изгубио богатство. Породица се преселила у Смедерево, где је Нушић провео своје детињство и похађао основну школу и прве две године гимназије. Нушић је матурирао у Београду. Када је напунио 18 година, законски је променио своје име у Бранислав Нушић. Дипломирао је на правном факултету у Београду 1885. године. Током студија је провео годину дана у Грацу.

Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Након рата је објавио контроверзну песму „Два раба“ у „Дневном листу“, због које је осуђен на две године робије. Песма је исмевала српску краљевину, а посебно краља Милана.

Државну службу Нушић је добио 1889. године. Као званичник Министарства спољних послова, постављен је за писара конзулата у Битољу, где се и оженио 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију. Његова последња служба у том периоду било је место вицеконзула у Приштини. Током службовања у Приштини био је сведок страдања српског становништва, што је описивао у својим писмима која су постала позната као Писма конзула.

Године 1900. Нушић је постављен за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. 1905. године, напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Осим под својим именом, писао је и под псеудонимом „Бен Акиба“.

Вратио се 1912. године у Битољ као државни службеник, а 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.

После рата, Нушић је постављен за првог управника „Уметничког одсека“ министарства за просвету. На овој позицији је остао до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 10. фебруара 1933.

Бранислав Нушић је био плодан писац, познат по свом упечатљивом хумору. Писао је о људима и њиховој, често духовитој, природи.

Преминуо је 19. јануара 1938, а тог дана фасада зграде београдског Народног позоришта била је увијена у црно платно.

О његовом бурном животу снимљена је тв драма Неозбиљни Бранислав Нушић 1986. године.

Књижевна дела
Драме
„Тако је морало бити“
„Јесења киша“
„Иза Божјих леђа“
„Пучина“
„Кирија“
 
Комедије
„Протекција“
„Свет“
„Пут око света“
„Госпођа министарка“
„Народни посланик“
„Мистер Долар“
„Ожалошћена породица“
„Покојник“
„Сумњиво лице“
„Ујеж“
„Др“
„Власт“ (недовршена)
Ђоле Кермит (недовршена)

Романи
„Општинско дете“ (у Сарајеву издато као „Опћинско дијете“)
„Хајдуци“
„Деветстопетнаеста“
„Аутобиографија“

Приповетке
„Политички противник“
„Посмртно слово“
„Класа“
„Приповетке једног каплара“

Трагедије
„Кнез Иво од Семберије“
„Хаџи-Лоја“
„Наход“

Расправе и уџбеници
„Реторика“

Путописи
Косово, Опис земље и народа

Остале уметности
Допринос српској фотографији
Бавио се фотографијом и пре конзуловања у Приштини (јун 1893). Један је од најранијих српских стереофотографа. Оставио је траг и као писац о српској фотографској историји (први је забележио деловање путујућих дагеротиписта Капилерија и Дајча), и неким тада новим техникама (нпр. о рентгенској фотографији). Својим фотографским радовима илустровао је своје три путописне књиге. Учесник је Прве изложбе фотоаматера у Београду, 1901. Објавио је у листу „Политика“ и једну приповетку на фотографске теме коју је посветио свом куму, дворском фотографу Милану Јовановићу. Нушићева фотографска дела се чувају у његовом легату у Музеју града Београда.

Опере
Кнез Иво од Семберије (опера), 1911.
Стрипови
Још за Нушићевог живота, његова дела су стрипована у најтиражнијим међуратним листовима, а аутори су били најпознатији уметници тог доба.

„Пут око света”, сценаристичка адаптација Бранко Видић, цртеж Ђука Јанковић, Мика Миш, Београд 1937.
„Хајдуци”, адаптација и цртеж Алексије Ранхнер, Мика Миш, 1938.
„Општинско дете“, адаптација и цртеж Момчило Мома Марковић, Ошишани јеж, Београд.

Филмови
Нушићева дела су од 1950. до данас адаптирана у педесетак биоскопских и телевизијских филмова:

Др (филм)
Сумњиво лице (филм)
Пут око света (филм)
Пре рата (филм)
Народни посланик (филм)
Мистер Долар (филм)
Покојник (филм)
Свет (филм)
Љубавни случај сестре једног министра (филм)
Ожалошћена породица (филм)
Власт (филм)
Туце свилених чарапа (филм)

Литература
Литература о фотографском раду Branibor Debeljković, „Stara srpska fotografija“, Beograd, 1977, str. 38;
Миле Станић, Три Нушићева писма из Приштине, „Гласник Баштина“, свеска 3, Приштина: Институт за проучавање културе Срба, 1992, стр. 101-105.
Горан Малић, Нушић, оком и срцем, „Политика“, 28. 3. 1998, стр. 25.
Горан Малић, Летопис српске фотографије 1839-2008. Београд : Фотограм, 2009.
Литература о стрипским адаптацијама Здравко Зупан и Славко Драгинчић, Историја југословенског стрипа I, Форум Маркетпринт, Нови Сад, 1986. Е-издање: Пројекат Растко
Здравко Зупан, Век стрипа у Србији, Културни центар — Галерија савремене уметности, Панчево, 2007.
 

РЕТОРИКА - НАУКА О БЕСЕДНИШТВУ
РЕТОРИКА - НАУКА О БЕСЕДНИШТВУ
Два најбоља приручника за реторику на српском језику, како у погледу концепције тако и у погледу језика и стила којим су написани, дело су двојице најпознатијих комедиографа у српској књижевности – Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића. Своју Реторику – науку о беседништву Нушић је објавио први пут у издању Геце Кона 1934. године. Књига је настала на основу његових предавања из реторике која је започео на Војној академији школске 1930/31. године. Друго издање објављено је у последњој години његовог живота, 1938. године.'
Наука о беседништву
саиздаваштво са Чигоја штампом
прво издање, 2011.
16 х 24 цм, 444 стр.
броширан повез, ћирилица
ISBN: 978-86-519-1019-0
Пуна цена:
880,00 ДИН

Цена на сајту:
748,00 ДИН + (трошкови доставе)

Књигу тренутно не можете наручити од нас.