Дело Радмиле Тричковић (1939–2011), које се постхумно објављује, представља њену докторску дисертацију, одбрањену на Филозофском факултету у Београду, пре безмало четири деценије, давне 1977. То је сигурно најчешће цитирани докторат, који су до данас користили сви историчари који су се бавили овим периодом. Написано највећим делом на основу необјављене и мало коришћене грађе на турском језику, овим издањем постаје доступно широкој читалачкој публици.
Представљена књига БЕОГРАДСКИ ПАШАЛУК 1687–1739
20. НОВЕМБАР 2013.
У Клубу – књижари – галерији Гласник у уторак, 19. новембра, представљена је књига Београдски пашалук 1687–1739 Радмиле Тричковић.
О књизи су говорили проф. др Радош Љушић, в. д. директора ЈП Службени гласник, мр. Небојша Шулетић, приређивач и асистент на Катедри за српску историју и Борисав Челиковић, уредник новопокренуте едиције Саборник.
Историчар и османиста др. Радмила Тричковић (1939–2011) није дочекала да види своју докторску дисертацију Београдски пашалук 1687–1739 у штампаној форми, али та неправда је исправљена и ово јединствено дело наше историографије Службени гласник представио је јавности.
Професор Љушић, најбољи зналац српске историје од Првог српског устанка до 20. века пожалио се да се српска историографија убраја међу слабије развијене, поготово ако се упоређује не само са великим европским земљама (Немачка, Француска...), већ и са нашим суседима. Он је као пример навео Бугарску која се далеко више бавила националном историјом, посебно оним периодом док је била део Османског царства.
Према Љушићевим речима, Тричковићева је била најбољи османиста код нас која је прво дипломирала оријенталистику на београдском Филолошком факултету да би, радећи на сређивању оријенталне грађе у Архиву Србије, добила специјализацију у Каиру, а након повратка уписала је последипломске студије на Одељењу историјских наука Филозофског факултета.
Он је подсетио да је за тему магистарског рада узела „Организацију управе у Београдском пашалуку после Београдског мира 1739“, а њено животно дело Београдски пашалук 1687–1739, делимично и њеном кривицом, остало је сачувано само у обавезном примерку у Универзитетској библиотеци. „Иако није био објављен, то је био најцитиранији и најтраженији рукопис међу студентима историје и истраживачима турског периода на Балкану“, истакао је Љушић.
„Колега Челиковић скренуо ми је пажњу да би требало штампати Тричковићкину дисертацију и захваљујући њеној породици добили смо оригинални примерак на коме је ауторка радила до смрти уносећи допуне, исправке, мењајући неке делове.“
За њега је ово најзначајније дело о српском народу у 17. и 18. веку које је ауторка поделила на три дела према темама: ратови које је Турска водила у периоду који је наведен у наслову књиге, затим о сеобама српског народа у истом периоду, док се трећи део бави темом раје и хајдука, а за све ове теме је пре свега користила турске изворе.
Љушић посебно цени што је обрадила једну веома деликатну и непознату тему „збегова у покрету“ коју је „открио“ истражујући Вожда Карађорђа, и уверен је да би овај сегмент најмрачнијих дана српског народа под Турцима био вредан посебне пажње историчара.
Како је рекао приређивач књиге, историчар и османиста Небојша Шулетић, доказ колики је значај овој дисертацији дао проф. др Радован Самарџић, уредник Историје српског народа у издању СКЗ јесте тај да је у напоменама навео да је део који се односи на Србе под Турцима углавном преузео из Тричковићкиног рукописа. Према Шулетићевим речима књига је написана, највећим делом, на основу необјављене и мало коришћене грађе на турском језику.
Уредник едиције Саборник, Борисав Челиковић истакао је да му је драго што је међу првим делима које је потписао као уредник управо ова књига и најавио да му је амбиција да штампа и остале радове исте ауторке који употпуњују слику о Србима под турском влашћу, што је још увек највећа непознаница, поготово међу поклоницима историјских наука.