Инспирација
за ум и љубавно шапутање за душу
Ево дела
о уметницима који су живели и стварали у складу са постулатом
да стварати уметност у савременом свету значи
спасавати сопствену душу. Они о којима је овде реч
(Габријела Мистрал, Гарбо, Распућин, Висоцки, Неруда, Ружевич,
Мишима....), доказ су да „велики уметници заувек остају
деца, а за децу је Христос рекао: Пустите децу да ми приђу.“ Есеји
пред нама подразумевају да човек као духовно
биће долази гладан на овај свет и ту свету глад ова књига
жели да утажи. Ево прича о томе како је Тамара де Лемпицка
разумела суштину сликарства тек када је схватила да
је дух човечанства васпитан на млеку идеализма и лепоте,
због чега су Мандељштамови стихови испунили глув и празан
свемир словенском музиком, како су се код Кавабате
подударили чудо говора и чудо стварања...
Овде су
похрањене и приче о нежном пријатељству Милене Барили
и Ђорђа де Кирика, светим сликама-ранама Надежде Петровић,
спознаји Формана док је снимао Амадеуса да је Моцартова
уметност била прозирна, савршена, тако невина да
његов филм мора имати религиозни занос... Ово је и књига о списима Марије Кири који ће, похрањени у
једној библиотеци у Паризу, бити радиоактивни
још неколико хиљада година, о страсној
љубави Ребеке Вест са овим просторима, о поезији Буковског
што беше и олуја и плодна, величанствена река, као
и написи због чега су генијални тонови Глена Гулда и
Марије Јудине били божански прелети, као што је боја била света, сломљена светлост код Пикаса и материја
која хоће да буде грех и љубав и нови живот код Фриде
Кало. Ево дела за читаоце-ствараоце, што смисао налазе када
зароне у животне дубине, светост сазнања, слатке капи
росе у којима су светови чула, разума и духа...