Налазите се | БИБЛИОТЕКА ДРУШТВО И НАУКА | Едиција ИСТОРИЈА
МОЈ ДОБРИ ОТАЦ
Поглед у књигу
МОЈ ДОБРИ ОТАЦ
превела Љиљана Глишовић
прво издање, 2012.
15 х 23 цм, 204 стр.
броширан повез, латиница
ISBN: 978-86-519-1200-2
Пуна цена:
825,00 ДИН

Цена на сајту:
783,75 ДИН + (трошкови доставе)


Књигу тренутно не можете наручити од нас.

Занимљива књига у којој кћерка описује своје детинство поред оца припадника СС-а и високог официра који је био командант Сајмишта и одговарн је за убиства и депортације. У књизи се описују шокови које је ауторка доживљавала проучавајући ратну биоградфију и кретање у служби свог оца као и претварање слике о оцу као благом, брижном и мирном родитељу у ратног злочинца. Потресна и изизетно искрена исповест и истраживање госпође Ниман.


Гласник угостио Беату Ниман
23. Мај 2012.

Гласник је у уторак, 22. маја имао изузетно задовољство да угости Беату Ниман, ауторку недавно објављене књиге Мој добри отац – Живот са његовом прошлошћу у преводу Љиљане Глишовић.


Књига је најпре представљена у Гласниковом клубу – књижари – галерији, а потом је у вечерњим сатима о њој било речи у Малој сали Коларчеве задужбине.


На преподневном представљању најпре је говорио директор и главни и одговорни уредник Гласника Слободан Гавриловић, који се дубоко поклонио Беати Ниман, назвавши је „див женом“ која се суочила са најужаснијим чињеницама о оцу џелату.


Гавриловић је констатовао да је oво отрежњујуће искрена књига и нагласио да је задивљен да постоји особа као Беата Ниман, прототип хуманисте, која је без зазора осудила злочине оца дубоко саосећајући са жртвама. Он је такође објаснио и то да је уредништво Гласника о овој књизи сазнало захваљујући Горану Бабићу, који је такође говорио на представљању, а који је иначе један од потомака жртве нацистичких злочина који се након свега спријатељио са Нимановом, те да то потврђује тезу да су и он и Ниманова заправо жртве.


Гавриловић је открио да се распитао међу онима који су у Београду 1942. били „домаћини“ ауторкином оцу Бруну Затлеру који је био командант Сајмишта и који је одговоран за убиства и депортације на том стратишту, а који су посведочили да је био „фин, добар господин“, што је потврда да у свима постоје добро и зло.


Уредник књиге Илија Вујачић је приметио да је изузетно занимљиво и потресно описано како је Ниманова проучавајући ратну биографију и кретање у служби свог оца, полако претварала слику благог, брижног и мирног родитеља у ратног злочинца.


Она показује, оценио је Вујачић „колико је важно суочити се са истином и колико је она лековита чак и када доноси најужасније чињенице о блиским људима“. Следе открића да ни мајка није била невина јер је са оцем учествовала у отмици и уништењу суседа да би се обогатили на њихов рачун. Вујачић је истакао да је ауторка, свесна колико има лажи, своју причу поткрепила оригиналним документима а у трећем издању књиге коју је Гласник превео, унети су и њени сусрети са потомцима жртава. Он је ауторку назвао истраживачем јер је 10 година трагала за документима, разговарала са стручњацима и сведоцима, прочитала 200 књига док није дошла до закључка да је њен отац био убица.


За Бабића је ово потресна књига и он је одао признање Гласнику што је препознао њен значај и објавио је, изразивши уверење да је „савремена литература парафраза стварности, јер у корену има ту стварност а не уобразиљу која је устукнула пред снагом збиље“.


„Ово није роман по структури, али држи пажњу читаоца као трилер иако се унапред зна исход, а прича је сурова и страшна као античка трагедија“, приметио је Бабић, нагласивши да књига уједно представља и обрачун са тоталитаризмом.


Беата Ниман није крила да је дирнута што су о њеној књизи изречене похвале и казала је најпре да осећа да књига припада Београду. Она је испричала да је до 55 године веровала да јој је отац невина жртва комунизма јер је био 25 година у њиховим казаматима у Источној Немачкој.


„После пада Берлинског зида затражила сам рехабилитацију оца и била сам одбијена па сам тада почела да истражујем и дошла до застрашујућих чињеница, а породица и пријатељи годинама су прикривали истину“, навела је Ниманова.


На питање како је њена околина реаговала на књигу, а како њено двоје деце, она је одговорила да је научила да људе дели у три групе: они који је оптужују да прља сопствено гнездо, они који неће да говоре с њом због онога што ради, а трећи су захвални јер кажу да ради за све њих. Да би илустровала став своје деце она је цитирала ћерку која је на једном предавању студентима рекла да је захвална Богу што овај посао ради њена мајка, јер би иначе она морала да каже истину о прошлости деде.


Шест деценија војнички живот Бруна Затлера, шефа Гестапоа у Београду у Другом светском рату, био је тајна за породицу Ниман. Све док његова кћерка Беата, која је одрастала уз мајчине приче о оцу хероју и савесном берлинском полицајцу, 1997. није одлучила да истражи његову прошлост. Прочешљала је стотине архива у Србији и Немачкој и када је после 15 година склопила мозаик дошла је до спознаје да је њен отац био ратни злочинац. По њеној књизи снимљен је и документарни филм на чијим се пројекцијама ауторка сусрела са бројним потомцима жртава.


Храброст и упорност Беате Ниман дирнула је све који су прочитали њену исповест или погледали филм, а она је поручила да ће наставити суочавање са истином како се ратни злочини никада не би поновили.