Налазите се |
Усамљени Музиколог (Српски књижевни лист)
Усамљени Музиколог (Српски књижевни лист)

Коља Мићевић, Лирска историја музике. Од Питагоре до Баха, Службени гласник; Београд, 2011.

Четири тома „Лирске историје музике”, на више од 3.500 страница, из пера преводиоца и књижевника Коље Мићевића изашла су из штампе пре две године, 2011. Од тада до данас, сем понеког интервјуа, и то не стриктно везаног за ту тему, није написано ништа о овом подухвату који не само да обогаћује нашу, већ и светску културу.

Овакву небригу није тешко објаснити када је реч о просечном читаоцу који се све више окреће лаким темама и лаким нотама, али како објаснити тајац наших музиколога? Да ли је разлог тај што Коља Мићевић није из њихове струке? Врло могуће, сујете оптерећују оне који умишљају да све знају најбоље. А Мићевић је само велики поштовалац музике, њен помни слушалац, самоуки музиколог који се, ето, ваљда из хира, одлучио да напише Историју музике?

Она је, међутим, утемељена на релевантним изворима, на тродеценијском истраживању и писању, и огромном знању које је допустило Мићевићу да се игра – тоном (све је, каже, одслушао што се одслушати могло) и речима (захваљујући својој основној професији, превођењу). У своје четворотомно дело о музици уплео је, тако, и поезију али и ликовну уметност коју добро познаје па је звучно и визуелно дочарао период од 1000. до 1750. године, колико је у Лирску историју музике стало.

Мићевићева књига није ни енциклопедија ни музички лексикон. Није ни антологија, а ни панорама једне области уметности; најтачнија дефиниција би била да је од свега тога помало. То што је меланж апослутно не смета. Напротив, док је читате осећате се као да присуствујете њеној тродимензионалној пројекцији, а ако притом и слушате неко дело од више од хиљаду композитора који се налазе у ова четири тома (ако немате плоче или ЦД, неке од најбољих интерпретација можете одслушати на Youtube-у), уживање је потпуно.

Овај подухват из заборава извлачи велики број композитора чији се значај данас потврђује најновијим извођењима. Известан број њих, пронађен у последњем тренутку, није стигао да уђе у светске музичке историје али јесте у ову, српску. Назив, Лирска историја музике, произашао је из симболике Орфеја и његове лире, али и из француског придева lyrique који, како објашњава аутор, када стоји уз реч поезија означава ону поезију која је пропраћена музиком, која је, дакле, била певана: „Музика и Поезија, како каже један од мојих композитора, Луцаско Луцаски, из Фераре и XVI столећа, биле су две сестре.“

Материјал Историје организован је у четири ставка, баш као симфонија, алегро-анданте-скерцо-алегро кантабиле. Уместо класичних фуснота у текст је интерполирана графички црна, „слепа“ нота ■ која га значењски допуњује и доприноси његовој свежини и динамици. Први том посвећен је у првом делу кратком пресеку музичке традиције од Питагоре до Боеција, а затим познатим композиторима који су повезивали музику и поезију. Други том, у првом делу, као скерцо заслужује посебно помињање јер се састоји од хаику терцина које је Мићевић изабраним композиторима спевао надахнут Сном и Звуком, на свој оригинални начин ломећи речи и пребацујући слогове из једног у наредни стих (отуд поднаслов Дисонанце). Треба рећи да аутор у сва четири тома објављује своје преводе поезије од којих ћемо издвојити превод сва четири програмска сонета (непознатог аутора, можда баш Вивалдија) који су се читали током извођења „Четири годишња доба“, тако да читаоци могу, слушајући ове концерте, да истовремено читају сонете и замишљају то аутентично јединство речи и тона у времену када су настали.

У другом делу другог тома и у наредне две (трећа и четврта) књиге смештени су ауторови музиколошки огледи односно текстови о композиторима, средини, атмосфери и (европском) окружењу у којем су стварали. На крају четвртог тома налази се и Именик са више од 1000 имена „свих композитора који чине садржај ове Историје – од којих је већина по први пут опширније представљена у оквирима српског језика – и имена песника, књижевника, сликара, либретиста, критичара, научника, хроничара, издавача, штампара или извођача који су имали непосреднијег учешћа или утицаја у настанку или накнадној судбини неких музичких дела.“

Из ове реченице јасно је шта све садржи ова четворотомна Музичка кутија Коље Мићевића. Пут само кроз историјске пределе музике за овог аутора је незамислив. Зато на овим страницама срећемо Дантеа, Петрарку, Бокача, Вијона, Ариоста, Раблеа, Таса, али и нашег Бранка Миљковића. Њихова повезаност са музиком неизоставно се шири и на сликарство великих поштовалаца музике, Леонарда да Винчија, Каравађа, Бернинија, Веласкеза, фламанске сликаре...

Мићевић не запоставља ни српску музичку баштину па „компонује“ терцину Кир Стефану Србину, а православном појцу посвећује пажњу преносећи краћи текст музиколошкиње из Београда Данице Петровић о појачкој традицији током средњег века у Србији, са правом замишљајући сцену у којој православни појци током XII, XIII или XIV века поју у неком српском манастиру, баш као што су грегоријански појци појали у париској Нотр-Дам.

Пишући ову Историју музике као „Усамљени Музиколог који износи властита запажања“, Коља Мићевић самоуко али храбро износи своје сасвим личне лирске  закључке. И сасвим у том складу су и епитети који се у нескривеном одушевљењу за многа велика али и она не коначно вреднована дела крећу од блиставо, прелепо, колосално, чудесно величанствено, најблиставије до једног најискренијег – „не могу речима да опишем”. Може ли ико то пребацити овом чудесном зналцу Уметности који признаје да је само „једноставни и радознали љубитељ музике“?

Маштовито, у истом тону дате су и бројне претпоставке, смеле („Идеја је, можда, јеретичка...“) али згодно протумачене, које се чине и врло логичним, можда и прихватљивим. Једна од њих односи се на утицај фолклора на „такозвану сакралну музику“ а поводом утиска да у неким аријама Ђованија Батисте Фергусија открива утицај јодловања са Алпа (музиколози не пишу довољно о томе а Мићевић тврди да је народни мелос био драгоцена звучна ризница и да су га највећи музичари на свој начин алхемијски претварали у нешто сасвим ново). Маштовито је и бављење алхемијом бројева, па чак и запажањима какво је, рецимо, то да су Хендл, Бах и Скарлати не само рођени исте године, 1685, већ и у истим астрознацима, воденим – Бах и Хендл у знаку Рибе, Скарлати у знаку Шкорпиона!

У овој Историји срећу се и Мићевићеви прозни записи из којих се види колико су музика и поезија до сржи емотивно запосели његов живот: дирљиво је његово сећање на дубоку проживљеност тек купљене плоче Бахових транскрипција за оргуље коју је далеке 1965-66. први пут одслушао једног зимског дана, у родитељској кући у Бањој Луци, уочи Нове године. Овај текст, налик песми у прози, и назван је одговарајуће, Зимска бајка.

Лирска историја музике Коље Мићевића је храбра и луцидна књига. Она тражи отворене и радознале читаоце, којима неће сметати ни присни однос аутора са њима када им се директно обраћа или, рецимо, поверава своју жељу да напише стихове за шесту свиту за виолу да гамба Господина од Сент-Коломба-сина!

Коља Мићевић наставља писање Лирске историје музике. Остао нам је дужан Скарлатија који му се „није уклопио“ између Баха и Хендла, поготову не у идеју водиљу док је писао ову Историју да сви музички путеви воде у Баха. Наредни томови покриће период од 1750. до иза 1900. године, од Моцарта (рођеног 1756) до наше Љубице Марић (рођене 1909). Кољина стваралачка упорност очигледно је јача од ћутања наших музиколога.

Анђелка Цвијић

2. април 2014.
Уметност – кључни савремени мислиоци
Уметност – кључни савремени мислиоци
УМЕТНОСТ
Кључни савремени мислиоци
Приредили Дирмид Костело и Џонатан Викери
30. новембар 2013.
Курцио Малапарте између ратовања и легенде
Курцио Малапарте између ратовања и легенде Крајем марта 1941,славни Италијан стигао је у Југославију, где је био једини страни ратни дописник. У Београду, 6. априла, доживљава бомбардовање, пише и фотографише… Између 10. априла и 9. маја 1941, за лист „Коријере дела сера“ написао је 12 чланака о страдању југословенске престонице 19. новембар 2013.
Устаници су нам донели слободу, а ко нам је донео књиге?
Устаници су нам донели слободу, а ко нам је донео књиге?
Био је први књиговезац, књижар, издавач и библиотекар у Србији која се још увек борила за самосталност. „Страствени љубитељ чтенија“, Глигорије Возаровић, донео је Србији оно што јој је било најпотребније да ојача и изгради национални идентитет – књиге.
 
За Глогорија Возаревића, „чича Глишу“, везане су бројне приче. Једна  од најпознатијих је да је посредно кумовао имену једног насеља у Београду. Наиме, Намесништво је 1840. године донело одредбу по којој све школе и просветне установе у Србији почињу да славе Светог Саву као школску славу. Одлуци су претходиле расправе интелектуалаца у књижари Глигорија Возаровића, током којих је чика Глиша стално истицао да би било добро да се Свети Сава прогласи за заштитника српских школа и науке. У његовој књижари су се тада окупљали Сима Милутиновић Сарајлија, Димитрије Тирол, Прота Матеја Ненадовић, Јанко Шафарик, Димитрије Давидовић, Јоаким Вујић и други значајни ителектуалци тога времена.
16. септембар 2013.
Вечни фашизам
Вечни фашизам Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја. 22. август 2013.
ЕСЕЈИ ЈЕЛЕ СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ У СВЕТЛУ РЕЛИГИОЗНОГ МИСТИЦИЗМА
ЕСЕЈИ ЈЕЛЕ СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ У СВЕТЛУ РЕЛИГИОЗНОГ МИСТИЦИЗМА У раду се проучава есејистика Јеле Спиридоновић Савић (1890–1974):  текстови које је сабрала у збирку Сусрети (1944), као и они које је редовно објављивала у  књижевним часописима током тридесетих година прошлог века. Некада слављена, а потом заборављена српска књижевница писала је поезију (збирке С уских стаза (1919), Вечите чежње(1926) и Јесење мелодије (1939) и религиозни еп Пергаменти (1923)), прозу (Приповетке (1939)) и есеје (Сусрети 1944)). Школујући се у светским центрима културе (Њујорку, Минхену, Трсту и Монаку), имала је прилике да идеје православља (као дела својег традиционалног наслеђа) укрсти са идејама западног хришћанства, поготово у области мистичке духовности. Религиозни мистицизам је био дубоко инкорпориран у духовну срж њених поетских, прозних и есејистичких текстова. Истраживање мозаика хришћанске спиритуалности представљало је за књижевницу увод у нови начин размишљања о метафизичким аспектима света, али и о практичном деловању  жене, према религиозним принципима. Наше проучавање есеја базирано је на научним постулатима феминистичке теорије о књижевности, које поставља питања поновног откривања маргинализованих списатељица и нових интерпретација њихових дела, и са становишта феминистичке теологије. Циљ рада јесте покушај ревалоризације датих есеја и указивање на потребу поновног  одређивања списатељичиног места у канону српске књижевности.  11. јун 2013.
Због чега смо и с ким војевали ?
Због чега смо и с ким војевали ? Књига Наталије Нарочницке „Због чега смо и с ким војевали?“ појавила се пре неколико година. Од прошле 2012. имамо је и на српском језику. Издавач је ЈП Службени гласник. Превео га је Драган Бунарџић Буковички, лепим и сликовитим језиком. Само дело је по обиму мало али веома садржајно. И изнад свега поучно. Посебно за некога са простора Србије и бивше Југославије. 6. јун 2013.
ДАНАС ДАР, СУТРА ДАР-МАР
ДАНАС ДАР, СУТРА ДАР-МАР Височанство, ЗАШТО ДА НАМ ЕВРОПА КРОЈИ ДРЖАВУ ?! КАД НЕКО НЕШТО ОД НАС ПРАВИ, СУТРА ЋЕ УЗЕТИ ЗА ПРАВО ДА ТО И РАСТУРИ. КАД ТИ НЕКО НЕШТО ДА, КАД-ТАД ЋЕ ТРАЖИТИ ДА МУ ТО ПЛАТИШ. и ТО СА КАМАТОМ НА ИНТЕРЕС! У државним пословима нико ништа не дарива а да притом не мисли на уздарје! ДАНАС ДАР, СУТРА ДАР-МАР !!! 30. мај 2013.
Ђуро Шушњић: Умеће вођења дијалога
Ђуро Шушњић: Умеће вођења дијалога Поводом 21. маја - Свјетског дана културне разноликости за дијалог и допринос развоју... Подсјетимо се се на сјајан текст социолога Ђуре Шушњића који позива на дијалог и толеранцију: 21. мај 2013.
1 2 3