Вјечни фашизам
Умберто Еко | 22/10/2010
Године 1942, када сам имао десет година, освојио сам прву регионалну награду на Ludi Juvenilesu, добровољном и обавезујућем такмичењу за младе италијанске фашисте, што ће рећи – за сваког младог Италијана. Реторички вјешто елаборирао сам на тему „Требамо ли умријети за славу Муссолинија и бесмртност Италије”. Одговорио сам позитивно. Био сам паметан дјечак.
Провео сам своје двије ране године међу фашистима, СС-овцима, републиканцима и партизанима, који су сви пуцали једни на друге, па сам научио како избјегавати метке. Била је то добра вјежба.
У априлу 1945. партизани су освојили Милано. Два дана касније дошли су у градић у којем сам тада живио. Био је то тренутак радости. Главни трг је био пун људи који су пјевали и махали заставама, дозивајући Мима, регионалног партизанског вођу. Као негдашњи маресциаллоЦарабиниера, Мимо се придружио присташама генерала Бадоглиа, Муссолинијевог насљедника, и изгубио ногу у једном од првих окршаја с преосталим Муссолинијевим трупама. Мимо се појавио на балкону градске вијећнице, блијед, ослоњен на штаку и машући руком покушао умирити окупљену масу. Ја сам чекао говор, јер је цијело моје дјетињство било обиљежено великим и хисторијским Муссолинијевим говорима, чије смо најзнаковитије одломке учили напамет у школи. Тишина. Мимо је говорио промуклим, једва чујним гласом. Рекао је: „Грађани, пријатељи. Након толико болних жртава… ту смо. Слава онима који су пали за слободу.” И то је било то. Вратио се унутра. Грађани су викали, а партизани су подигли своје пушке и свечарски запуцали. Ми дјеца пожурили смо скупљати чахуре, драгоцјене стварчице, но ипак сам имао времена научити да слобода говора значи ослобођење од реторике.
Неколико дана касније видио сам америчке војнике. Били су то Афроамериканци. Први Yанкеекојег сам упознао био је црнац, Јосепх, који ме у увео у свијет чуда Дицка Трацеyја и Ли’ла Абнера. Његови јарко обојени стрипови лијепо су мирисали.
Један официр (капетан или мајор Муддy) био је гост у вили породице, чија кћерка је била моја школска колегица. Упознао сам га у њиховом врту, гдје су неке даме, окружујући капетана Муддyија, причале заводљиви француски. Капетан Муддy знао је нешто француског, такођер. Моја прва слика америчких ослободилаца била је – након толико бијелаца у црним кошуљама – слика култивираног црног човјека у жуто-зеленој униформи, који говори: Оуи, мерци беауцоуп, Мадаме, мои аусси ј’аиме ле цхампагне… Нажалост, није било шампањца, али сам од капетана Муддyија добио свој први Wриглеy Спеарминт, који сам жвакао по цијеле дане. Увечер сам своју жваку стављао у чашу воде како би сутрадан била свјежа.
У мају смо чули да је рат завршен. Мир је за мене био занимљива сензација. Било ми је речено да је перманентно ратовање природно стање за једног младог Италијана. У наредним мјесецима сам открио да Отпор није био само локални него европски феномен. Научио сам нове, занимљиве ријечи попут: рéсеау, маqуис, армéе сецрèте, Роте Капелле, варшавски гето. Видио сам прве фотографије холокауста, иако сам значење разумио прије него сам научио саму ријеч. Схватио сам од чега смо били ослобођени.
У мојој земљи данас постоје људи који се питају да ли је Покрет отпора уопште имао реалног војног утјецаја на ток и исход рата. За моју је генерацију ово питање ирелевантно: ми смо непосредно разумјели морал и психолошки значај Отпора. За нас је предмет поноса било знати да ми Европљани нисмо пасивно чекали на ослобођење. А за младе Американце који су својом крвљу плаћали нашу слободу ипак је нешто значило знати да су тамо иза линија фронта били неки Европљани који су унапријед отплаћивали свој дуг.
У мојој земљи данас постоје они који говоре да је мит о Отпору био комунистичка лаж. Истина је да су комунисти Отпор експлоатирали као да је њихово лично власништво, јер су играли главну улогу у њему, но ја се сјећам и партизана с марамама различитих боја. Ноћи и ноћи сам провео прилијепљен уз радио и слушао поруке партизанима одашиљане преко Воице оф Лондон. Биле су то истовремено шифриране и поетичне поруке (Тхе сун алсо рисес, Тхе росес wилл блоом), а већина од њих биле су „мессагги пер ла Францхи”. Неко ми је дошапнуо да је Францхи, човјек легендарне храбрости, био вођа најјаче илегалне мреже у сјеверозападној Италији. Францхи је постао мој херој. Францхи (чије је право име било Едгардо Согно) је био монархиста и такав антикомуниста да се одмах послије рата придружио ултрадесничарским групама, а потом био оптужен за колаборацију у пројекту реакционарног државног удара. Кога брига? Согно је и даље бајни херој мог дјетињства. Ослобођење је било заједнички чин људи различитих боја.
У мојој земљи данас постоје они који кажу да је ослободилачки рат био трагично вријеме подјела и да је све што требамо национално помирење. Памћење тих страшних година требало би бити потиснуто, рефоулéе, вердрäнгт. Али Вердрäнгунг изазива неурозу. Ако помирење значи суосјећање и поштовање за све оне који су војевали своје ратове у добрим намјерама, онда опрост не подразумијева и заборав. Могу чак и признати да је Еицхманн искрено вјеровао у своју мисију, али не могу рећи „Океј, врати се и уради то опет”. Ту смо да се сјетимо шта се десило и свечано кажемо да „Они” то не смију опет направити.
Али, ко су Они?
Ако још увијек мислимо на тоталитаристичке владе које су владале Европом прије Другог свјетског рата, онда нам је лако рећи да се оне не могу поновно јавити у истом облику у друкчијим хисторијским околностима. Ако је Муссолинијев фашизам био заснован на идеји каризматичног вође, на корпоративизму, на утопији империјалне судбине Рима, на империјалистичкој вољи за освајањем нових територија, на разјареном национализму, на идеалу цијеле нације униформиране у црне кошуље, на одбацивању парламентарне демократије, на антисемитизму… онда без икаквих тешкоћа могу потврдити да данашња италијанска Аллеанза Назионале, настала из пост-ратне фашистичке странке МСИ, а сада десничарска политичка странка, има, за сада, веома мало сличности са старим фашизмом. На истој линији, премда јесам забринут због разних нацоидних покрета који се јављају ту и тамо у Европи, што укључује и Русију, не мислим да ће се нацизам у свом оригиналном облику наново јавити као свенародни покрет.
Међутим, иако политички режими могу бити срушени, иако се идеологије могу критизирати и може их се одрицати, ипак иза режима и његове идеологије увијек постоји начин мишљења и осјећања, мјешавина културних навика, опскурних инстинката и недокучивих нагона. Постоји ли још увијек неки други дух који се шуња Европом (о другим дијеловима свијета да не говорим)?
Ионесцо је једном рекао – рачунају се тек ријечи, све остало је пуко брбљање. Лингвистичке навике често су важни симптоми дубинских осјећања. Сходно томе, вриједи упитати се зашто су не само Отпор него и цијели Други свјетски рат генерално диљем свијета (били) дефинирани као борба против фашизма. Ако наново прочитате Хемингwаyов роман За ким звона звоне, примијетит ћете да Роберт Јордан своје непријатеље именује „фашистима”, чак и онда када мисли на шпанске фалангисте. А Роосевелт је рекао: „Побједа америчког народа и његових савезника биће побједа над фашизмом и мртвом руком деспотизма којег представља.”
Током Другог свјетског рата, Американце који су одлазили у шпански грађански рат називали су „пренагљеним антифашистима”, што ће рећи да је борба против Хитлера у 40-тим годинама била морална дужност за сваког Американца, а борба против Франца, мало раније, у 30-тима, с друге стране, заударала је, јер су је углавном водили комунисти и други љевичари… Зашто су амерички радикали тридесет година касније користили израз фашистичка свиња говорећи о полицајцу који не одобрава њихове пушачке навике? Зашто нису говорили цагоулардска свиња илифалангистичка свиња или усташка свиња или нацистичка свиња?
Меин Кампф је манифест комплетног политичког програма. Нацизам је садржавао расистичку теорију о изабраности аријевске расе, прецизне описе дегенериране умјетности (ентартете Кунст), филозофију воље за моћ и филозофију Üберменсцха. Нацизам је био стриктно антикршћански и неопаганистички, док је Стаљинов Диамат (званична верзија совјетског марксизма) био вулгарно материјалистички и атеистички. Ако се под тоталитаризмом подразумијева сваки режим који сваки чин појединца и појединца самог подређује држави и њеној идеологији, онда су и нацизам и стаљинизам били истински тоталитаристички режими.
Италијански фашизам је засигурно био диктатура, али није био у потпуности тоталитаризам, не због своје благости, већ због филозофске слабости своје идеологије. Насупрот уопштеном мишљењу, италијански фашизам није имао посебне филозофије. Чланак о фашизму којег потписује Муссолини, а који је објављен у енциклопедији Треццани, у основи је инспириран Гиованнијем Гентилеем и рефлектира каснохегелијанско разматрање о апсолутној и етичкој држави, што Муссолини никада није реализирао. Муссолини није имао никакву филозофију; имао је само реторику. На почетку је био милитантни атеиста, а касније је ипак потписао конвенцију с Црквом и толерирао бискупе који су благосиљали фашистичке заставице. У својим ранијим антиклерикалним годинама, у неком говору који је по свему судећи легенда, једном је затражио од Бога да га удари равно у лице, уколико постоји. Касније је Муссолини често спомињао име Божије у говорима и није му сметало да га називају човјеком Провиђења.
Италијански фашизам био је прва десничарска диктатура која је завладала једном европском земљом, а сви каснији слични покрети проналазили су неку врсту архетипа у Муссолинијевом режиму. Италијански фашизам је први засновао војну литургију и фолклор, па чак и начин одијевања са својим црним кошуљама, далеко утјецајнији него ли ће Армани, Бенеттон или Версаце икада бити. Управо у тридесетим годинама појавили су се фашистички режими, с Мослеyом у Великој Британиј, па у Латвији, Естонији, Литванији, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој, Југославији, Шпанији, Португалу, Норвешкој, па чак и у Јужној Америци. Управо је италијански фашизам увјерио многе европске либералне вође да нови режим доноси занимљиву социјалну реформу и да осигурава угодну револуционарну алтернативу комунистичкој пријетњи.
Ипак, хисторијско право ми се не чини довољним аргументом да објасним зашто је ријеч фашизампостала синегдоха, односно ријеч која се употребљава за различите тоталитаристичке покрете. Сигурно не због тога што је фашизам можда садржавао, у свом квинтесенцијалном стању, све елементе било којег касније облика тоталитаризма. Напротив, фашизам није имао квинтесенцију. Фашизам је био узбуркан и збркан тоталитаризам, колаж различитих филозофских и политичких идеја, кошница разлика. Је ли могуће појмити истински тоталитаризам који је био у стању комбинирати монархију с револуцијом, Краљевску војску с Муссолинијевом милизиом, давање привилегија Цркви с државним образовањем које је славило насиље, апсолутну државну контролу са слободним тржиштем? Фашистичка партија родила се хвалишући се да је донијела револуционарно нови поредак, а финансирали су је најконзервативнији земљопосједници коју су од ње очекивали да буде контрареволуционарна. У почетку је фашизам био и републикански, а ипак је преживио двадесет година јавно испољавајући своју оданост краљевској породици, док је Дуце ишао руку под руку с Краљем, којем је чак нудио и титулу цара. Али кад је Краљ отпустио Муссолинија 1943, партија се поново јавила два мјесеца касније, с подршком Њемачке, са захтјевом за „социјалну” републику, рециклирајући своју стару револуционарну скрипту, обогаћену скоро па јакобинским надтоновима.
Постојала је само једна једина нацистичка архитектура и нацистичка умјетност. Ако је нацистички архитекта био Алберт Спеер, онда није било мјеста за Миеса ван дер Рохеа. Исто тако, под Стаљиновом влашћу, ако је прихваћен Ламарцк, онда није било мјеста за Дарwина. У Италији су постојали извјесни фашистички архитекти, али тик до њихових псеудоколосеума стајале су грађевина инспириране модерним рационализмом Гропиуса.
Није било фашистичког Жданова који би задао јасан и стриктан културни правац. У Италији су тада постојале двије важне умјетничке награде. Премио Цермону је контролирао фанатични фашиста Роберто Фаринацци, који је подржавао умјетност као пропаганду. (Могу се присјетити слика као што су „Слушање Дуцеовог говора на радију” или „Стања свијести створена фашизмом”). Премио Бергамо спонзорирао је култивирани и разумни фашиста Гиусеппе Боттаи који је штитио концепт умјетности ради умјетности саме, али и многе авангардне концепте који су у Њемачкој проглашени изопаченим и криптокомунистичким.
Национални пјесник био је Д’Аннунзио, боем којег би у Њемачкој или Русији послали пред стрељачки одред. Проглашен је режимским бардом због свог национализма и култа херојства, који је уствари био добрано измијешан с утјецајима француске фин де сиецле декаденције.
Узмимо футуризам. Олако се да рећи да је и он био једно стање дегенериране умјетности, као што су то били експресионизам, кубизам и надреализам. Али рани италијански футуристи били су националисти, подржавали су идеју учешћа Италије у Првом свјетском рату из естетских разлога; славили су брзину, насиље и изазов, а све то лако је повезати с фашистичким култом младости. Док се фашизам самоидентифицирао с Римским царством и наново откривеним руралним традицијама, Маринетти (који је тврдио да је аутомобил љепши од Нике са Самотраке, па чак и мјесечину желио убити) проглашен је у међувремену чланом Италијанске академије, у којој се на мјесечину гледало с великим поштовањем.
Многи будући партизани и многи будући интелектуалци Комунистичке партије школовали су се на ГУФ-у, фашистичкој организацији студената, која је била колијевка нове фашистичке културе. Ови клубови били су својеврсни кипући лонци у којима су циркулирале нове идеје без икакве стварне идеолошке контроле. То не значи, ипак, да су партијски људи били толерантни према радикалном мишљењу, но неки од њих ипак нису користили средства за контролу.
Током ових двадесет година, поезија Монталеа и других пјесника окупљених око групе „Ерметици”, била је, заправо, реакција на бомбастични стил режима, а овим пјесницима било је дозвољено развијати свој литерарни протест из својих, како је тада виђено, бјелокосних кула. Расположење поезије из „Ерметици” групе било је потпуно супротно хероизму и оптимизму режима. Режим је толерирао њихово несумњиво, мада друштвено невидљиво, дисидентство, јер фашисти напросто нису обраћали пажњу на тако херметичне језике.
Све ово не значи да је италијански режим гајио толеранцију. Грамсци је држан у затвору све до смрти, опозициони лидери Гиацомо Маттеотти и браћа Росселли су убијени, укинута је слобода штампе, распуштени су синдикати, а политички дисиденти су одаслани на далека острва. Законодавна власт је била поприлично фикционална, при чему је извршна власт, која је на себе преузела и овласти правосуђа, сама доносила нове законе, међу којима и оне о заштити расе (што је формална геста италијанске подршке ономе што је постало холокауст).
Контрадикторна слика коју описујем није резултат толеранције, него политичке и идеолошке неуравнотежености и распршености. Али, треба нагласити, била је то ригидна распршеност, структурирана конфузија. Фашизам филозофски није, заправо, постојао, али је емоционално био чврсто привезан за неке архетипске подлоге.
Тако стижемо до друге важне тачке. Није постојао сам један нацизам. Не можемо Францов хиперкатолички фалангизам означити као нацизам, јер је нацизам у суштини пагански, политеистички и антикршћански. Но, фашистичка игра може се играти на много начина, а назив игре се не мијења. Појам фашизма овдје није друкчији него Wиттгенстеинов појам игре. Игра може бити натјецатељска или не, може захтијевати неке посебне вјештине или не, може подразумијевати новац, али и не мора. Игре су различите активности које показују једну исту „породичну сличност”, како каже Wиттгенстеин. Узмимо сљедећу секвенцу:
1 2 3 4
абц бцд цде деф
Замислимо низ политичких група у којем прву групу карактеризира елемент „абц”, другу групу „бцд”, трећу „цде”, и тако даље. Прва и друга група су сличне, јер имају два заједничка елемента; на истој основи су сличне друга и трећа група. Обратимо пажњу на то да је трећа група слична првој, јер имају „ц” као заједнички елемент. Но, најзанимљивија је засигурно четврта група, која је слична другој и трећој, али нема ништа заједничко с првом групом. Ипак, захваљујући непрекинутом низу опадајућих сличности од прве до четврте групе, остаје, као нека врста илузорне транзитивности, породична сличност између прве и четврте групе.
Фашизам је постао свенамјенски појам, јер се из фашистичког режима може уклонити један или више елемената, а он ће и даље бити препознатљив као фашистички. Одузмите империјализам од фашизма и опет ћете имати Франца и Салазара. Одузмите му колонијализам, опет ћете имати балкански фашизам усташа. Додајте италијанском фашизму радикални антикапитализам (који Муссолинија никада није импресионирао) и добит ћете Езру Поунда. Додајте култ келтске митологије и мистицизам Светог Грала (који је потпуно стран званичном фашизму) и добит ћете једног од најцјењенијих гуруа фашизма – Јулиуса Еволу.
Али упркос цијелој овој збрци, ипак мислим да је могуће скицирати листу елемената типичних за оно што називам ур-фашизмом или вјечним фашизмом. Ови елементи не могу сачињавати систем, многи од њих су међусобно контрадикторни и типични су за многе друге врсте деспотизма или фанатизма. Но, довољан је један од њих да отвори простор фашизму који ће се око њега згрушати.
1. Култ традиције
Први елемент ур-фашизма је култ традиције. Традиционализам је, наравно, много старији од фашизма. Није он типичан само за контрареволуционарну католичку мисао након Француске револуције, него је рођен у касном хеленистичком периоду као реакција на класични грчки рационализам. У Медитеранском базену народи различитих религија (од којих је већину прихватио римски Пантеон) почели су сањати о откровењу одасланом у праскозорје људске хисторије. Ово откровење, према традиционалистичкој мистици, дуго је било скривено испод вела заборављених језика: у египатским хијероглифима, у келтским рунама, у савитцима мало познатих религија Азије.
Та нова култура требала би бити синкретичка.
Синкретизам није, како то рјечник тврди, тек „комбинација различитих облика вјеровања и пракси”, јер таква комбинација мора толерирати одређене контрадикције. Свака изворна порука носи бљесак мудрости, и кад се чини да свака од њих говори друкчије и неспојиве ствари, то се само чини, јер свака од њих алудира, алегорички, на једну те исту исконску истину.
Посљедица томе је да учење не доноси никакву корист. Истина је изречена једном за свагда, а ми тек можемо интерпретирати њену закукуљену и несхватљиву поруку.
Довољно је само погледати програм било којег фашистичког покрета како би се пронашли главни фашистички мислиоци. Нацистички гносис храњен је традиционалистичким, синкретистичким, окултним елементима. Најутицајнији теоретичар савремене италијанске деснице, Јулиус Евола, спојио је Свети Грал с Протоколима Сионских мудраца, алхемију са светим Римским и Њемачким царством. Чињеница да је савремена италијанска десница, с циљем да покаже своју отвореност, недавно проширила свој програм укључивањем радова и идеја Де Маистреа, Гуенона и Грамсција, чисти је доказ синкретизма.
Ако у америчким књижарама истражујете полице које су означене као „Неw Аге”, наћи ћете тамо чак и Светог Аугустина, који, колико ја знам, није био фашиста. Али, комбинирање Светог Аугустина и Стонехенгеа – то је симптом ур-фашизма.
2. Одбацивање модернизма
Традиционализам подразумијева одбацивање модернизма. И фашисти и нацисти су обожавали технологију, док су је традиционалисти обично одбацивали као негацију традиционалних вриједности. Међутим, иако је нацизам био поносан на своја индустријска достигнућа, његова похвала модернизму била је тек површина идеологије засноване на крви и тлу (Блут унд Боден). Одбацивање модерног свијета било је замаскирано одбијањем капиталистичког начина живота, али је у бити подразумијевало одбацивање Духа 1789. (и 1776., наравно). Просвјетитељство, односно Доба разума, виђено је као почетак модерне изопачености. У својој се суштини ур-фашизам може дефинирати као ирационализам.
3. Ирационализам
Ирационализам, такођер, опстоји на култу чина зарад чина самог. Чин лијеп сам по себи мора бити предузет прије или без било каквог размишљања. Мишљење је облик кастрираности. Тако култура постаје сумњива чим се поистовјети са критичким ставовима. Неповјерење према интелектуалном свијету увијек је био симптом ур-фашизма, од наводне Гоерингове изјаве „Када чујем ријеч култура, латим се пиштоља”, до учесталих израза какви су „дегенерирани интелектуалци”, „штреберчине и паметњаковићи”, „јалови снобови” или „универзитети су легла црвених”. Званични фашистички интелектуалци углавном су били задужени за нападе на модерну културу и либералну интелигенцију која је, наводно, издала традиционалне вриједности.
4. Неслагање као издаја
Ниједно синкретистичко вјеровање не може поднијети аналитички критику. Критички дух изводи разлике, а увиђање разлике је знак модернизма. У модерној култури научна заједница цијени неслагање као начин унапрјеђења знања. За ур-фашизам неслагање је издаја.
5. Страх од разлике
Надаље, неслагање је знак разноликости. Ур-фашизам ојачава и придобива подршку тиме што искориштава и распирује природни страх од разлике. Први знак једног фашистичког или предфашистичког покрета управо је страх од дошљака. Ур-фашизам је тако, по дефиницији, расистички.
6. Индивидуална или социјална фрустрација
Фашизам потјече из индивидуалне или социјалне фрустрације. Зато је један од типичних елемената повијесног фашизма био позив фрустрираној средњој класи, класи која је трпјела економску кризу или патила од осјећаја политичког понижења, уплашена притиском нижих социјалних група. У наше вријеме, када су стари пролетери постали малограђанима (а лумпенпролетери углавном одстрањени с политичке сцене), фашизам сутрашњице своју ће публику пронаћи у овој новој већини.
7. Опсесија завјером
Људима који осјећају да им је одузет њихов друштвени идентитет, ур-фашизам као једину привилегију додјељује чињеницу да су рођени у истој земљи. Ово је коријен национализма. Осим тога, једини који народу могу приуштити његов идентитет јесу његови непријатељи. Тако у коријенима ур-фашистичке психологије лежи опсесија завјером, по могућности међународном. Присташе се морају осјећати опкољеним. Најлакши начин рјешавања проблема завјере јесте позив на ксенофобију. Но, завјера такођер мора долазити и изнутра: Јевреји су углавном најбоља мета, јер доносе ту предност да су истовремено и вани и унутра. У САД-у ћемо најочитију појаву опсесије завјером пронаћи у Тхе Неw Wорлд Ордер Пата Робинсона, али, као што смо већ видјели, има и много других.
8. Осјећај понижења због моћи непријатеља
Присташе се морају осјећати пониженима због очигледног богатства и моћи својих непријатеља. Док сам био дјечак, научили су ме да Енглезе видим као народ пет дневних оброка. Они су јели чешће него ли сиромашни, али смјерни Италијани. Јевреји су богати и једни другима помажу кроз мрежу узајамне подршке. Присташе, међутим, морају бити увјерени да могу савладати непријатеље. Непрестаним мијењањем реторичког фокуса непријатељи су час слаби час јаки. Фашистичке владе осуђене су на ратне поразе, јер су уставно неспособне тачно процијенити снаге непријатеља.
9. Живот је перманентно ратовање
У ур-фашизму нема борбе за живот него се, прије ће бити, живи да би се борило. Отуда јепацифизам трговина с непријатељем. Пацифизам је лош, јер живот је перманентно ратовање. Ово, међутим, доводи до комплекса Армагедона. Ако непријатељи морају бити поражени, онда мора постојати и посљедња битка, након које ће покрет имати потпуну контролу над свијетом. Но, такво „коначно рјешење” подразумијева неки дужи период мира, Златно доба, што се супротставља принципу перманентног рата. Ниједан фашистички вођа није успио ријешити овај проблем.
10. Презир према слабијем
Елитизам, који је у основи аристократски, типичан је аспект сваке реакционарне идеологије, а аристократски и милитаристички елитизми по крви подразумијевају презир према слабијем. Ур-фашизам може заговарати само пучки елитизам. Сваки грађанин припада најбољем народу на свијету, чланови партије најбољи су међу свим грађанима, а сваки грађанин може (или би морао) приступити партији. Али патрицији не могу постојати без плебејаца. У ствари, Вођа, који зна да му моћ није демократски дата него је силом узета, такођер зна и да је његова снага основана на слабости маса, које су толико слабе да заслужују господара. Како је група хијерархијски организирана (према војном моделу), сваки од подређених вођа презире своје потчињене, а сваки од њих, надаље, презире оне који су њему потчињени. Управо то појачава свијест о масовном елитизму.
11. Култ хероизма и херојска смрт
У таквој перспективи свакога се образује да постане херој. У свакој митологији херој је изнимно биће, а ур-фашизам херојство поставља као норму. Овај култ хероизма тијесно је повезан с култом смрти. Није случајно парола фалангиста била Вива ла Муерте (живјела смрт). У нефашистичким друштвима, широј јавности говори се да је смрт неугодна, али да се с њом мора суочити достојанствено, а вјерницима се каже да је смрт болан начин досезања наднаравне среће. Насупрот томе, ур-фашистички херој жуди за херојском смрћу, која се рекламира као најбоља награду за херојски живот. Ур-фашистички херој нестрпљиво чека смрт. У својој нестрпљивости често друге људе шаље у смрт.
12. Мацхизам
Како су и перманентни рат и хероизам тешке игре, ур-фашиста своју вољу за моћ преноси на сексуални ниво. Ово је извор мацхизма, који подразумијева и презир према женама и осуду неуобичајених сексуалних навика, од чедности до хомосексуалности. Како је чак и секс тешка игра, ур-фашистички херој се радије игра оружјем, што је сурогат фалусног практицирања.
13. Селективни/квалитативни популизам
Ур-фашизам је заснован на селективном популизму, на једном, такорећи, квалитативном популизму. У демократији грађани имају индивидуална права, али грађани у цјелини имају политички утјецај само с количинског аспекта, јер појединац се мора повиновати одлукама већине. За ур-фашизам индивидуе као индивидуе немају права, а Народ се поима као квалитет, као монолитни ентитет који изражава Заједничку Вољу. Како нити једна велика количина људских бића не може имати заједничку вољу, Вођа се надаје као њихов тумач. Изгубивши моћ демократског делегирања, грађани не дјелују него се од њих тражи да играју улогу Народа. Управо због тога народ није ништа друго до театрална измишљотина. Као добар примјер квалитативног популизма не морамо више узимати Пиазза Венезију у Риму или Нурнбершки стадион, јер нас у будућности чека својеврстан ТВ-популизам или интернетски популизам у којем ће емоционална реакција одређене одабране групе бити представљена и прихваћена као глас Народа.
Због свог квалитативног популизма ур-фашизам се мора успротивити „трулим” парламентарним властима. Једна од првих Муссолинијевих реченица у Италијанском парламенту гласила је: „Могао бих ово глухо и жалосно мјесто претворити у камп за моје манипуле.” (Манипуле су војне јединице у римским легијама.) Смјеста је, уствари, пронашао боље мјесто за своје манипуле, али је мало касније ипак уништио Парламент. Гдје год политичар исказује сумњу у легитимност парламента јер, тобоже, више не представља глас Народа, ту се може намирисати ур-фашизам.
14. Ур-фашизам говори новоговором
Новоговор је измислио Орwелл у 1984, као званични језик Ингсоца, енглеског социјализма. Но, елементи ур-фашизма заједнички су различитим облицима диктатуре. Сви нацистички или фашистички уџбеници служили су се осиромашеним вокабуларом и елементарном синтаксом, с циљем да ограниче средства за комплексно и критичко размишљање. Морамо бити спремни препознати нове форме новоговора, чак и кад се појављују у потпуно невином облику талк схоwа.
***
Ујутро 27.7.1943. сазнао сам преко радија да је фашизам пао и да је Муссолини ухапшен. Када ме је мати послала да купим новине, открио сам на најближем киоску да новине имају различите наслове. Штавише, након прегледавања свих наслова схватио сам да у сваким новинама пише нешто друго. Купио сам једне, наслијепо, и на првој страници видио проглас који је потписало пет-шест политичких партија, међу којима и Комунистичка партија, Социјалистичка партија и Либерална партија.
Дотада сам вјеровао да у свакој земљи постоји једна партија, а да се у Италији она зове Партито Назионале Фасциста. Сада сам откривао да у мојој земљи може истовремено постојати неколико партија. Како сам био бистар дјечак, схватио сам да оне нису могле преко ноћи настати и да су неко вријеме дјеловале илегално.
Порука на насловној страници славила је крај диктатуре и повратак слободе: слободе говора, слободе штампе и слободе политичких организација. „Слобода”, „диктатура”, „права”… тада сам први пут чуо за те ријечи. Наново сам се, уз те ријечи, родио као слободан човјек Запада.
Морамо пазити да смисао ових ријечи никада поново не буде заборављен. Ур-фашизам је још увијек око нас, често неуниформиран и свакодневно одјевен. Лакше би нам било када би се данас појавио неко ко би јавно говорио „Хоћу поново отворити Аусцхwитз”, „Хоћу да Италијом поново парадирају црне кошуље”, али живот није тако једноставан. Ур-фашизам се може вратити под најневинијим маскама.
Наша је дужност да га разоткријемо и покажемо прстом на сваки његов примјер, свакога дана, на сваком мјесту на свијету. Слобода и ослобођење задаци су којима никада нема краја.
*Текст је првобитно објављен 22. јуна 1995. у „New York Review of Books”, а потом и у „Utne Reader” у децембру исте године. Овај пријевод направљен је према оба издања, при чему се разлике огледају само у томе што друго издање има поднаслове.
Пријевод Кенан Ефендић
Peščanik.net, 21.10.2010.