У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 4. децембра, представљена је књига НЕ УБИТИ ПТИЦУ ДРОЗДА Бранислава Петровића (1937–2002), у којој су сабрани текстови легендарног песника, књижевног критичара, публицисте и аутора књига за децу, објављивани у новинама и часописима у периоду од скоро пола века.
О књизи су говорили Михајло Пантић, књижевник, књижевни критичар и универзитетски професор, Горан Бабић, књижевник и публициста, Миодраг Раичевић, уредник издања, и Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига.
Арбутина је истакао да ова књига надилази чак и Гласникове високе стандарде.
„Ово је мозаик у коме можемо видети право лице архетипског песника, сведочанство о његовој величини и значају, које је Миодраг Раичевић посвећенички и зналачки припремио. Али, ова књига, нажалост, може бити и доказ тезе да велике људе откривамо тек када их више не буде“, рекао је он.
Раичевић је сабрао Бранине текстове објављене у распону од пола века, у недељницима и листовима с којима је сарађивао. У одабраним текстовима говори се о различитим темама: о Београду, о Чачку, у коме је Брана провео детињство и део младости, о Морави, кафанама, путовањима, о знаним и незнаним песницима, новинарству, пчелама, о поезији, шаху, о вери, Богу и Партизану, чији је био страствени навијач.
Он је детаљније говорио о садржају књиге, прочитавши њене поједине делове.
„Ова књига може да се чита на различите начине, али ћете увек бити на правом путу, без обзира на то како је будете читали.“
Нагласио је да је „Брана био срце у које је могао да стане цео свет, а његова прва књига је Моћ говора и тај наслов можда на најбољи начин представља његов лик и дело“.
Бабић, вишедеценијски пријатељ популарног Бранчила, присетио се различитих анегдота из њиховог дружења и истакао је да је реч о необичном и, у сваком случају, непоновљивом човеку.
„На неки начин сам и љут на себе, јер још нисам успео да приредим збирку анегдота о овом генију из Чачка. Њега нема, али је и даље међу нама, а на његовом примеру се виде и сва наша слава и срамота - јер смо изнедрили таквог човека, а за живота га нисмо вредновали како је он заслужио“, казао је он, такође нагласивши да сматра великом срамотом то што Петровић није примљен у САНУ.
Пантић је окупљање поводом представљања ове књиге назвао уводом у нови начин читања опуса Бране Петровића, чији је значај управо у томе што показује сву ширину његовог духа и стваралаштва, који се могу назвати и празником мудре духовности која се тешко постиже.
„Посредством ове књиге, следећи Бранине трагове и имагинативна решења, долазимо до предворја тумачења његове поезије и стваралаштва.“
Према речима Пантића, Брана је, ипак, био повлашћена фигура нашег књижевног живота и свуда је дочекиван са симпатијама, а ушао је и у анегдоте и усмену културу.
„Ова књига могла би се означити и као Да видиш чуда, што је и назив његове једине књиге за децу“, закључио је он.